Народно благостање

18. мај 1935.

Из Уредништва

"НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ ~

Страна 323

„НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ“ ЈЕ И ОВОМ ПРИЛИКОМ БИЛО У ПРАВУ

— Напуштање обавезног лекарског прегледа пре ступања у брак —

Према званичном саопштењу Министарства социјалне политике и народног здравља привремено се ставља ван снаге 5 9 Закона о сузбијању полних болести, којим је био предвиђен лекарски преглед пре ступања у брак. Саопштење вели, да

се није могло очекивати да ће „добро замишљени .

прописи поменутог закона у примени наићи на толике потешкоће и чак дати повода разним злоупотребама“. Тврђење да се није могло предвидети да ће закон бити неизводљив ако није нетачно у опште,

· свакако да не важи за нас. Ми смо предвидели

све то, те још како предвидели. Закон о сузбијању полних болести изгласан је у јуну 1984 год. А наш је уредник (благовремено указивао на све неизбежне тешкоће и злоупотребе које се у садашњем званичном саопштењу наводе. У својим чланцима, који су објављени у бројевима „Народног благостања“ од 15 априла 1933 и од 6 јануара 1934 год. под насловом: „Проблем сузбијања полних болести“ он је углавном тврдио следеће:

„Неразумљиво је зашто се средства која ће за своје спровођење захтевати овај закон, ако се он изгласа, не поделе равномерно и за сузбијање осталих по друштво опасних болести. Ова прва замерка већ је сама по себи довољно јака да онемогући доношење закона. Друго, фројект закона предвиђа разне мере за сузбијање полних болести, предвиђа широку акцију просвећивања младежи и збрињавања посрнулог женскиња, али за сада не постоје још ни техничке ни финансијске могућности за то. Закон се не би могао спровести. Ми нисмо организовани за извођење горњег пројекта и нећемо то још бити за 20 година. Организација значи пре свега новац, као и у рату. Затим, наша је земља без лекара. Сва села у нашој земљи немају више лекара него Београд. О стручним сметњама код лечења полних болести да и не говоримо: о дуготрајности лечења, о скупоцености клиничког уређаја за неке од њих, о скупоцености лекова, о потреби специјализације лекара за тај посао итд.

___„Ако би при данашњем стању остао принцип принуде, онда би се створило стање, које би дејствовало деморалишући. Први услов за поштовање закона је могућност његовог извођења. Предвиђа се казна за непријаву, нелечење и преношење заразе. Ако би се увела горња казна за полно оболеле, створило би се стање, у коме би само случај довео кривца пред судију:

„Под оваквим околностима нарочито значење добија одредба о забрани брака за полно 0оболелог. Да оставимо на страну чисто стручно пи-

__тање о могућности констатовања стања здравља кандидата у извесним случајевима... | ; _ -..„He Moxe ce HHKaKO 83aOpaHMTH Opak 360r _ полних болести, ако се болеснику не пружи пот- | пуна могућност бесплатног лечења. Ако би забра-

на брака полно оболелог у данашњем стању била декретирана, онда би то била већа берба за лекаре, него она за време рата. Лекар би имао у рукама и нож и погачу. Младожења би имао да бира између скупоценог лечења или скупоценог уверења без лечења. Уверење зависи од тога како ће лекар да обрачуна са својом савешћу. Лекари нису ни савеснији ни несавеснији у вршењу свога позива од осталих. Ризик при давању лекарског уверења је раван нули, јер је симптоматика оболења тако лабилна, да је ретко могућно доказати, да је лекар у даном тренутку био несавестан. Преко лекарског уверења врши држава своју функцију, а држава је врховно морално биће. Она је носилац правде. Кроз такво једно уверење мора да избија највећи морал и највећа правда. Не може држава допустити да закон O сузбијању полних болести постане оруђем, којим ће богати моћи да се жене иако су болесни, а сиромашни да чекају на закључење брака док не скупе суму коју тражи лекар“.

Да је вођено рачуна о оном што је писао наш уредник, не би се држава морала доводити у незгодан положај, да каже јавно у званичном саопштењу о закону, који није ни годину дана стар „да се показао као непотпун, а у неким приликама и неизводљив, да је изазвао пораст дивљих бракова и да је поједина лица у најмању руку нагонио да живе у конкубинату." |

Доношење овог закона изазвало је, међутим, и друге невоље, које се у поменутом званичном саопштењу не наводе изрично. Неисправности с лекарским уверењима утврђене су у Скопљу, Нишу и другим местима. Није мала ствар прогласити некога сифилистичарем, ако он то није. Па ипак, наш Главни санитетски савет морао је поводом извесних притужаба да даде своје мишљење, у коме се вели: „Присуство прописно утврђеног позитивног налаза“ Васерманове реакције, код особе без клиничких знакова или трагова сифилиса, значи да дотична особа има сифилис који је у латентном стању“. Биће јасно колико је ова висока установа морала тим поводом да изгуби од свог угледа, кад се зна да су признати претставници науке убеђени, да Васерманова. реакција може дати позитиван резултат и код особа које не болују од сифилиса. Несавесни могли су закон лако изигравати, а за савесне није био ни потребан. Због тога је он имао свој резон детр само у врло малом броју случајева. Изигравање и непоштовање закона било је много чешће. Од тога је трпио и државни углед, а постојало је рђаво дејство и на развијање правне свести. Кад појединци остају без казне, и поред кривице по овом закону, они долазе у искушење да буду непослушни и према другим законима. | Из званичног саопштења Министарства социјалне политике и народног здравља могло би се