Народно благостање

29. туни 1935. НАРОДНО

цена енглеског националитета урачунавши овдеи доминионе, |, С.А. Д. ит Д.

Код овог доминантног положаја једне земље, у овом случају Енглеске, ситуација се своди на то стање, ако би цео свет претстављао једну земљу. За проучавање једне изоловане земље пак не постоји појам валуте. Промене златне садржине валуте односно промена цене злата немају такорећи утицаја на образовање цена. Цене изра-

жене у тој валути остају на ранијем нивоу. Ако.

таква једна земља депресира своју валуту за 40%, цене изражене у злату пашће такође за 40%. Баш супротно томе ће настати код једне земље од споредне важности, која нема утицаја на образовање иједне меродавне цене, чија је економска маса равна нули. Ако таква једна земља мења златну садржину своје валуте ни једна инострана меродавна цена рачунато у злату неће се мењати. За ту земљу, дакле, настаће потреба да повиси своје цене у тој мери уколико је депресирала валуту. Узимајући у обзир нове факторе, меродавне цене и економску масу, утицај ће бити у двема земљама следећи, што уједно и објашњава догађаје задњих година: Претпоставимо да однос економске масе двеју земаља износи 1:20. Ако слабија земља депресира своју валуту за 40% меродавне цене пашће само за 40.1:20 + 1, т. |. OKO 1,9%. То значи да ће цене у економски слабој земљи морати порасти за скоро 40%; док економски јака земља не мора да мења висину цена. У овом случају изгледа да за слабију земљу важи Фишеров закон о прилагођавању цена. Ако на супрот томе јака земља депресира своју валуту за 40%, онда ће меродавне цене пасти за 40.20 : 201 т.ј око 38%. У јакој земљи ово неће имати скоро никакве последице на цене, а слабија земља мораће спустити цене за скоро 40%, ако жели да одржи свој положај на девизном тржишту. Ако пак снижење цена није пожељно или није могућно, слабој земљи неће преостати ништа друго него одговарајућа депресијација валуте. У том случају за слабе земље изгледа да важи Каселов закон о теорији паритета куповних снага.

Према томе, обе се теорије могу доказати на основу стварних догађаја, и то једна иза друге или у извесним приликама и истовремено. За сваку земљу и за сваку фазу њене историје потребно је због тога нарочито истраживање. При томе играју главну улогу политички т.ј психолошки фактори.

За већину земаља при нормалним приликама важи теорија прилагођавања цена. Земље су везане за „меродавне цене" и према кретању њихових монета мењају и своје унутрашње цене. Ова политика омогућује дакле такозвана стабилна важења, која се колебају само у малим размацима од извесне равнотеже и које ако се доследно спроведу помоћу кредитне политике имају одговарајући утицај на цене. Док се ради о прилагођавању према повишеним ценама, било због повећања „меродавних' цена или због депресијације властите монете, нема никаквих нарочитих тешкоћа. У том случају долази до повећања цене у етапама и то од увезених сировина до надница, при чему свака група има своје нарочите добитке, које психолошки прикривају губитак следећих

БЛАГОСТАЊЕ

Страна 421

група. Ако се пак ради о прилагођавању на ниже, због пада меродавне цене или повећања вредности властите монете долази до озбиљних тешкоћа. Ове зависе од фиксних обавеза дотичне земље, као што су камате и рента, а и у мањој или већој мери од постојећих социалистичких гледишта, која отежавају преузимање одговарајућих мера (као на пр. снижење надница). Процес прилагођавања цена, који је у већини случајева скопчан са стечајевима и незапосленошћу, долази до изражаја у прилагођавању прихода, што наравно значи снижење животног стандарда. Ово се психолошки далеко прецењује. Најчешће је држава та, која због овог притиска, аутоматски успорава процес разноврсним протекционистичким мерама. Напослетку она прибегава употреби националних резерви капитала и то покривањем буџетског дефицита повећањем пореза на капитал. На тај начин постиже се нова подела прихода.

Ако су тешкоће прилагођавања цена на ниже превелике, онда се примењује теорија о паритету куповних снага. Земље обилазе тешкоће прилагођавања цене у унутрашњости тиме да у одговарајућој мери депресирају своју валуту, то је напуштање златног важења, што се, као што је криза показала, сматра као једини излаз.

Ако би промена валуте могла бити правилно оцењена, било би могуће спровести прилагођавање унутрашњих цена светским ценама без смањења односно повећања првих. Ово су покушале Чехословачка и Белгија девалвацијом својих валута до одређене границе. У ствари превисоки ниво цена у унутрашњости долази од протекционистичких државних интервенција. Задатак би, према томе, био снижење цена у унутрашњости, што би се дало постићи уређењем буџета и постепеним укидањем заштитних мера. Тек после ових мера требало би депресирати валуту, што би се могло провести тада у одговарајућој мањој мери. Тиме би биле отклоњене опасности у унутрашњости (инфлација) и на страни (монетарни рат), које су скопчане са депресијацијом.

Да ли је једна земља принуђена да прилагођава цене или валуту, односно њена слобода да то чини, зависи од „економске масе" дотичне земље т. ј. од уплива на светско тржиште. Прилагођавање једне земље са јаком економском масом није могуће јер су њене цене меродавне на светском тржишту, поред којих не постоји ниједан систем цена на који би се могле ослонити слабе земље. Овај повлашћени положај, код којег цене не реагирају на златну садржину монете и стално се налазе у индиферентној равнотежи, има засад Енглеска, односно енглеска империја. Да се ово стање може мењати показује послератни развитак, у коме су се одиграле сличне појаве, без да је то нарочито запажено. Тада је једино Америка била у стању да диктира највећи део цена. Највећи број земаља које су желеле да дођу до равнотеже управљале су се само привидно према ценама у злату. У ствари оне су се прилагођавале ценама у долару, пошто је тада долар важио за најстабилнију валуту. Ово стање трајало је, и после стабилизације енглеске фунте, до 1927 г., када је Енглеска успела да придобије од Америке своју