Народно благостање

"16. јануар 1937

ња воћа примене савремене методе и средства рада. Ове земље на путу су да у овоме артиклу добију монополски положај на светском тржишту воћа и да својим квалитетним производима све јаче истискују остале земље, које, у недостатку средстава, нису у стању да им следе и оспособљавају се за равномерну конкурентску борбу. Пошто се паралелно са порастом производње не по-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 37

већавају и увозне могућности, аграрне европске

земље наилазиће на све веће тешкоће код извоза свога воћа. Слетствено, положај ових земаља у међународној трговини воћем могао би се у догледно време знатно погоршати. Кад се има то у виду, будућност воћњака, знатно проширених у периоду кризе житарица, није нимало ружичаста.

т ЂОРЂЕ ВАЈФЕРГ

Лако је било хроничару разврстати личност Ђорђа Вајферта за његова живота; али је тешко писати му некролог, јер су сви покојници „врли'. Управо кад би тежиште његовог живота падало на његову привредну делатност, на његове јавне функције, онда би се лакше могао написати некролог; али су најважније чињенице у његовом животу његов карактер и његова душа.

Четрдесет година ми је Ђорђе Вајферт после сваког сусрета и сваког разговора поново уливао дивљење и поштовање. Ја сам одавно био начисто с тим да Ђорђе Вајферт није Богом благословени изузетак, (или да је то управо само за нашу средину), већ да је он по свему најближи најбољим примерцима англо-саксонске расе. Неуморан у послу, без обзира на стање имаовине, а лично скроман до беспотребитости; енергичан у пословним односима, а мек у личним; побожан и слободан мислилац (зидар); прожет љубављу према ближњем као ни један у предратној Србији и највећи добротвор за живота.

Ништа га није уздизало над његовом средином тако као његов однос према богатству. Једног дана 1906 године доноси ми у банку пок. Пера Ђерасимовић, повереник пок. Вајферта, акцепт последњег на есконт с тим, да се не шаље у Народну банку на реесконт. Мени се окренула банка. Мало доцније имао сам прилике да разговарам с њим о томе.

= Ти знаш шта је рударство, — казао ми је

он. Видиш Мишу (Михајловића) голог и босог; Хофман је дотерао до паса; Чебинац носи пун џеп права истраживања, а једва саставља крај с крајем. Најзад видиш, како се гаси живот нашег ћир Пере (И. Јовановића). Ја знам кад је он држао по "је милиона готовог новца у каси, данас је пропао човек. Једини од свију њих који ће остати читав, је Алекса (Крсмановић), али је Благојев Камен однео добар део његовог имања.

— A Bu?

= Мени је истраживање руде увек успевало, па ће услети и сада. Сви историјски извори говоре да у долини Тимока мора бити злата —

=— А ако не успетер

Он слеже раменима па онда додаде:

Ја знам меру до које могу да идем. Не задужујем се преко своје имовине, а мени је свеједно да ли је имам или не; нико не може да руча два пута, а за један ручак ћу се увек побринути.

Кад је после неколико година успео, нашавши, на своје велико изненађење, бакар место зла-

та (он је тражио злато) и кад му је то, такође на његово још веће изненађење, донело много милиона, путовао сам једног летњег дана с њим из Београда низ Дунав. Он је био исти као и увек, миран и расположен. Баш смо довршавали ручак.

= Да ли би могао да поновиш овај ручак» Ја се насмејах и одговорих: — Разумем.

Вајферт није улазио у рударски посао из жеље да увећа своје богатство, јер је оно увек било много веће но што му је уопште било потребно. Није то била ни пасија, јер је он био стално хладан — иако су га неизвесности при истраживању каткада избацивале из олимпијске мирноће. Он је радио рударски посао што је сматрао да је то дужност пословног богатог човека. Управо да је дужност да ради до смрти. Он то није никада казао, али се то видело из његовог. начина живота. Он је сваки радан дан одрадио, па како је који посао консолидовао, прионуо је новом, да не би остао без посла. Али је у раду био умерен. Баш се из тога види да то није била пасија, јер је увек имао времена да чита и да разговара. Вајферт је у послу био моралан као сваки пуританан. Није улазио ни у какве послове с државом ни у послове, где је човек могао да се умрља или дг буде умрљан. Међутим, нико није имао толико шанса за успех у овим пословима као он. Он је био годинама на највећим положајима у земљи, али је љубоморно пазио на то, да не узме никакав лични пословни контакт са установом на чијем је челу био. Вајферт је привређивао 60 година, али се никад није чуло да је учинио ма и најмању некоректност, а камо ли да је био умешан у какву аферу.

У искушењу сам да кажем, да је био савршен по карактеру, јер је био слободан од свију

" порока и слабости, у којима су се ваљале генера-

ције у којима је он живео. За завист и пакост није уопште знао, не због тога што није никад осетио оскудицу, већ због тога што порока уопште није било у његовом карактеру. Он није знао да се посвађа, није знао да грди ни да оговара. Био је без амбиције, без штреберства и без сујете. Од људи није ништа тражио, а целог века је служио човечанству.

Прелиставајући пре много година београдске новине у ХЈХ веку, констатовао сам, да се рубрика „добротвори“ први пут појављује у вези са Вајфертовим именом, да је за 50 година она најчешће била испуњена његовим именом. Јав-