Народно благостање
Страна 104
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Бр. 7
Ш. НЕГАТИВНИ КАРАКТЕР ТРОШАРИНЕ
Трошарина је једна од најнеправичнијих дажбина. Њу је наука о финансијама одавно одбацила, а пракса је држи у чедним границама, откако је светом завладала привредна депресија. Трошарина је обрнуто прогресивна, тј. све је тежа уколико је слабија пореска снага. Трошарина је порез на сиротињу. Због тога јој је стопа ниска. Може се помислити колика мора бити трошаринска стопа на онај мали број предмета на које општина наплаћује трошарину, кад њезин принос износи на главу становника 2 пута онолико колико прирез на непосредне порезе, прирез који је већ пре неколико година био толико висок, да је држава
ЈУ. ЕКОНОМСКА ПАРЦЕЛАЦИЈА
У најновије време опажа се једна тенденција у трошаринској политици општина која претставља националну опасност. Трошарина је по дефиницији искључиво фискална мера. Општине, међутим, теже да је претворе у оруђе аутаркијске економске политике, отежавајући улаз у градску општину артиклима чија је потрошња непожељна општинским факторима.
Пре неколико дана читали смо у новинама како се општина у Добоју поноси тито је увела 90% трошарину на обућу ради „заштите локалних произвођача", не знајући да таквог пореског облика са тако високом стопом нема нигде у свету. Главна карактеристика најновије трошаринске политике неких општина је објава рата од стране занатлија земаљској индустрији, јер је занат чисто локалан, а свака је индустрија интерлокална.
Та економска политика не би била ништа ново;
она је практикована у Средњем веку. Пре форми“
рања модерне државе владао је феудални режим. Народи су били подељени међу властелу која је имала сву власт и која је народ заробила или у најблажу руку привезала за земљу; а уколико јој ти приходи нису били довољни, она је приређивала разбојничке испаде на трговачке караване. Од овог робовања прво су почели да се ослобађају градови. Али ослобођење градова је било у исто време економско заробљавање градског становништва. Вековима је политички живот тих градова био испуњен крвавом борбом између клика и мафија о власт, а ова је експлоатисана безобзирно. Најстрашнији су били еснафи. Они су подигли високе економске зидове око града, а цену својих производа диктирали у виду одлука власти, прописујући у исто време тешке казне за јефтинџије. Еснафлије су искоришћавали општинску власт у своју корист и дошли до великог благостања.
Док су градови били државе, док је владала натурална привреда, царина на граници градова
била приморана да му силом закона удари плафон! Узгред буди речено, баш ударање плафона било је, у првој периоди процвата трошарине код општина, повод за то. Она је била оруђе за изигравање законских прописа о максимирању приреза, а у циљу расипничке финансијске политике. Има код нас општина које су толико бесомучне у својој расипничкој финансијској политици да не поштују ни законске прописе. Законом је максимирана за општине трошарина на алкохол од 5 динара на 1 хектолитар; међутим, има у Југославији блажених општина које наплаћују за исту јединицу 35 динара — 7 пута више.
ДРЖАВЕ ОД СТРАНЕ ОПШТИНА
није се толико катастрофално осећала. Али данас, откако је постала национална држава, таква је политика економска катастрофа. То је распадање државе на безброј привредних јединица.
Трошарина код општине није исто што и код државе. Код државе је она општа за све артикле истога рода, без обзира на порекло. Она се наплаћује на увезену као и на у земљи произведену робу. Градска трошарина је сасвим друго нешто. Она је увознина, како је и зову чак неке општине, или калдрмина. Баш због тога што је општинска трошарина у ствари царина, за њу важи неумитан принцип да мора бити пре свега врло ниска, да не сме бити већа од 5% вредности робе, и да има да опорезује артикле непосредне личне потрошње и то оне који се троше у месту. Чим се отступи од овога правила, чим се порезују артикли који се не троше у истом месту, и, што је најгоре, чим је трошаринска стопа висока, трошарина постаје оруђе економске парцелације државе.
Цела је та политика незаконита. Она је противна закону о самоуправним трошаринама и правилницима за њихово извршење. Она је противна распису Министра финансија од 31 јула 1935 године у коме су постављени следећи принципи:
Забрањује се увођење нових дажбина;
Сношљивост и умереност терета мора бити спроведена, водећи строго рачуна о платежној моћи грађана. Према томе има се извршити ревизија трошаринских стопа, и свугде где су оне превисоке и не одговарају вредности продукта и услуге, имају се укинути или смањити.
Питање о условима конкуренције између индустрије и заната не може да реши општина, већ држава. Зато су ту Закон о радњама, Закон о картелима и други слични економски закони. Не могу општине да воде индустријску и занатску политику. Тога нема нигде у свету. То је само рђав знак времена _ доказ подивљалих нарави.
Главни заводи: БЕОГРАД — ЗАГРЕБ Филијале: ЉУБЉАНА — НОВИ САД
Телефон интерурбан Београд: 21-801, 21-802, 21-803, 21-804.
|
телеграми : БАНКФЕРАЈН
ОПШТЕ ЈУГОСЛОВЕНСКО БАНКАРСКО ДРУШТВО АД.
Глевнинше ж резерње 7. 5.000.000 джњајраа
Телефон интерурбан Загреб. 5442, 5443, 5444, 5445, 5446, 5447.
Пн