Народно благостање

7. март 1936.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 153

već o dvostranim ugovorima između grupa država; prema tome praktično se postavlja pitanje hoće li Italija sačuvati Austriji prelerencijal na drvo, Mađarskoj na stoku i žito, a Austrija Mađarskoj za svinje, brašno itd. Ako bi to bio slučaj, onda je nemoguće makakvo ekonomsko zbliženje. U tom novom bloku sve se države moraju staviti na istu nogu. Ne treba dalje zaboraviti da |e Mala Antanta sastavljena iz dveju duboko agrarnih i jedne poluagrarne države, dok je Rimski blok sastavljen iz dveju država koje su jako deficitarne u azrarnim proizvodima. Istina, Italija bi mogla ostati po strani, po užoj koncepciji Podunavlja. Ali kako sg. Hodža ima plan da istovremeno pregovara unutra i spolja, odnosno sa Italijom i sa Nemačkom, to ni Italija ne bi moola dati ma kojoj podunavskoj zemlji specijalan položaj.

Ekonomsko otuđenje među državama dolazi od mera koje otežavaju neposredno promet robe i onih koje otežavaju platežni saobraćaj. G. Milan Hodža je izjavio jednom francuskom listu da se zbliženje između ovih zemalja ima da izvrši putem dvostranih ugovora a potom pomoću jednog zajedničkog ugovora za zajedničke interese. Pod ovim poslednjim izgleda da g. Hodža zamišlja jednu kooperaciju dotičnih država prema inostranstvu, jedan trgovinsko-politički kartel, jer na |ednom mestu govori o unovčenju viškova agrarnih proizvoda iz Podunavlja.

Mi mislimo da se još pre zaključenja novih frgo-

vinskih ugovora treba da pokuša sa oslabljenjem strogoga principa dvostranih kompenzacija preko kliringa koji je danas u praksi. U jednom dokumentu smo pročitali da se misli na multilateralni kliring među dotičnim državama. To bi u početku moralo svakako biti u čednijem obliku, ali bi ipak bilo od ogromne koristi. Olakšanje platnog prometa bi znatno intenziliciralo promet dobara.

Austrija i Čehoslovačka nalaze se u velikom ekonomskom poletu, naročito se njihova industrija povolino razvija. To bi bio neposredan povod za zaključenje trgovinskog ugovora koji bi trebao nešto da znači. Postoji mogućnost za koncesije i protivkoncesije. Ukratko, mnogo bi mcislo da se uradi, ali ne putem dvostranih ugovora. Ti se ugovori zaključuju od strane delegata po osveštanom principu: gledaj da ne daš ništa, a dobiješ što više. Zbog toga principa su ugovori sve prazniji. Oni ne mogu da služe za rukovodnu misao pri pregovorima za ekonomsko zbliženje. Za to je potrebno drugačije ovlašćenje delegatima, a ono se ne može dati unapred. Zbog toga je jedini put da se odmah u početku sastanu pretstavnici sviju zainteresovanih zemalja, da iznesu svoje zahteve, da ih prodiskutuju pa da se onda vrate kući radi donošenja odluke od strane merodavnih državnih faktora, koja bi glasila: što veća predusretljivost. Bez ovoga ta saradnja ne bi dala željene rezulтата. ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

======Е | 20 бомба дошла је вест да

„Кад Јерина Смедерево је Београдска општина одлугради...“ чила да од 1 априла 1937 г. наплаћује екстра порез на бруто приход свију зграда, приземних и једноспратних, на рејону од „Руског цара“ до „Лондона“ (са свима угловима побочних улица. Стопа тог пореза је 20% од бруто прихода. :

Стопа је ексорбитантна. Она је већа од стопе кућарине коју наплаћује држава. Основни принцип пореза је сношљивост. Порез никад не сме да узме толико да пореском обвезнику не остане никакав чист приход. Ми не познајемо прилике кућевласника (односних зграда у 'односном рејону, али сматрамо да их има врло мало чији «ето приход износи 20% бруто прихода. То значи да највећи део тих сопственика треба да плаћа овај порез из своје имовине. Одговориће нам се да ово није порез већ урбанистичко-естетска мера у циљу изграђивања центра вароши, како се то изрично каже у одлуци. То је баш оно што не може да издржи критику. Пре свега општина нема 'никакву гаранцију да ће се центар зидати и изградити после увођења овог екстра пореза. Постоји теоријски могућност да кућевласници у овим крајевима имају више рачуна да не приступе изграђивању. У том случају би општина имала један нов извор прихода, а главни циљ не би био постигнут. Порез треба да буде порез. Он је један извор јавноправног прихода. Врло је опасно давати порезу друге, нефискалне циљеве, јер то руши фискални ауторитет власти, Порез мора бити једно давање за које постоји осећање лореског обвезника да он тиме врши своју дужност као и

сви остали. Овакав порез који треба да изврши пресију

„над њим у једном правцу и који нема никакве везе са оп-

штинским приходима, опасан је.

Убрзање изграђивања ужега центра може данас да се тражи само из урбанистичких разлога. Ови међутим не могу бити императив општинске политике. Ти се обзири морају довести у склад са целокупним економским стањем дотичног града. Политика „естетско-грађевинског 'имлератива лежи на принципу да је ствар важнија од човека. Она је нехумана. Од француске револуције човек је важнији од ствари. Какве страхоте може тај принцип у примени да има, пружа нам довољно историја оних времена, кад је он доминирао. На првом месту историја египатских фараона, који су уз огромне људске жртве изграђивали пирамиде. Други пример је римска историја која нам показује са колико је грубости римска солдатеска зидала тврђаве и градила друмове. А најкласичнији је пример који пружа псторија, о коме говори-и наша народна песма „Кад јерина Смедерево гради“, песма у којој је Јерина названа проклетом. Насилно се не зида нити изграђује. Може да буде да и у области урбанистичко-естетокој општи интерес створи императив 'изграђивања на штету појединца. Само савремена политика то ради путем експропријације уз пуну накнаду 'сопственику, продајући после исто земљиште ономе ко је вољан да зида. И то су увек мање-више усамљени случајеви. Овде се ради о огромном броју кућевласника.

Горња одредба полази од дахијског схватања да народ може да плати, али неће.

Међутим је више него сигурно да нафвећи део сопственика нема капитала за тај циљ. Значи да се морају задужити тротив своје воље. У Београду не постоји хипо-