Народно благостање

30, мај 1936.

___НАРОДНО_БЛАГОСТАЊЕ

Страна 353

сепц ро Којој опа Бцде plaćala svaku ponuđenu količinu. Neograničena tražnja po određenoj ceni bila je dovolino efikasno sredstvo da obezbedi iste cene za svu pšenicu u unutrašnjem prometu. Što je ovaj režim propao, tome razlog ne leži u pogrešnosti ideje, već u finansijskim teškoćama i ихтоста Когирбупе prirode, Danas bi bilo mnogo lakše sprovesti ovakav žitni režim, jer su se i same prilike na svetskom tržištu prema 1931 znatno popravile. Dok je. u ono vreme paritetna cena prema Roterdamu iznosila 60—70 din. ili svega oko 43% određene otkupne cene u zemlji (160 din.), danas ona iznosi preko 100. dinara. Smatramo da žitni režim ne bi trebalo uopšte uvoditi pri ceni od preko 100 dinara — naravno pod pretpostavkom da ne padne kupovna snaga dinara u zemlji i na strani, a žitni režim bi funkcionisao bez feškoća, dovodeći mu, naravno, u pomoć celokupni prinos od'preferencijala.

Iz ovoga vidimo da za nas postoje uglavnom dva problema: problem periodičnog unovčenja izvOznog viška. i pitanje otklanjanja suvišne ponude u jesenjim „mesecima neposredno iza žetve, Rešenje oba problema nalazi se u silosimma i obrtnom kapitalu za varanini kredit, Ako ovo ne bi moglo da bude izvedeno još ove godine, usled nedostatka silosa za lagerovanje rezerve, to ne menja ništa činjenicu, da je to jedini način za rešenje našeg pšeničnog problema. Što se tiče suvišne ponude s jeseni, i za to ima rešenje. Naš proizvođač je poslednjih godina pokazao, da je sposoban da obuzdava ponudu kada je ubeđen u održavanje cene. Zeleni kartel poslednje dve godine odlično je funkcionisao. Taj bi kartel i ubuduće funkcionisao, ako bi se prodavac uverio da po garantovanoj ceni može u svako doba da unovči željenu količinu. Д-Р БЕЛ

1 О БАНКАРСКОЈ КРИЗИ И

ЊЕЗИНОМ ЛЕЧЕЊУ

Под насловом „Криза наших банака“ одржао је 22 о. м. предавање вице-гувернер Народне банке г. д-р Иво Белин. Због важности самога предмета, као и с обзиром на положај који г. предавач заузима, ми то предавање објављујемо у изводу, противно нашем обичају:

Први симптоми кризе нашега банкарства јављају се у мају 1931 године иза слома Кредитаншталта, уско везаног са извесним делом нашега банкарства. Други потрес долази у јуну, када су немачке банке добиле мораторијум и када је дошло до затварања банака у Мађарској. Прва криза долази након напуштања златног важења у Енглеској, а њен стварни почетак је заправо 8 август 1931, када је Нар. банка одлучила не само да не даје нове кредите, него да више не дозвољава ни повлачење одобрених а још неисплаћених кредита. Та је одлука погодила нарочито велике новчане установе које су кредите код Народне банке сматрале за резерву ликвидитета, а баш у моменту када Cy: HM били потребни, нису их могле добити. Народна банка је имала два задатка; 1) снабдевање привреде потребним- кредитима и 2) чување динара. Народна банка је одлучила да одржи стабилност националног новца т. ј. своје покриће. Коначни резултат је било препуштање новчаних завода њиховој судбини, а после се показало да ни у свом другом задатку Народна банка није успела. Карактеристика 1931 године је општа криза банкарства готово у свим државама. Поједине државе су предузеле разне мере да санирају новчане заводе. (социјализација губитака, преузимање изгубљених капитала, готово неограничено кредитирање итд).

Код нас се, међутим, у том смеру није учинило готово "ништа, Уколико је Народна банка. нешто и дала, то је било укап по-кап“, а осим тога је дошло и прекасно. Може се стога. без претеривања рећи да би новчани заводи били данас у бољем положају да нису ни то добили, него да се „одмах приступило мораторију, када се већ није могло дати довољно и у право време да се криза спречи; Овако су с једне. стране исплаћени они најгрлатији улагачи, а с друге стране новчани заводи данас имају велике ангажмане према Народној банци. |

Питање земљорадничких дугова не тангира јако на ше велике депозитне заводе, али је зато заштита тешко по-

годила мале банке које су имале до 90% потраживања код сељака.

Данас се постављају два питања: 1) би ли наши нов“ чани заводи дошли у кризу, да није било опште кризе поверења 1931 и 2) би ли Народна банка била у стању да кризу спречи.

Одговор на прво питање је позитиван; криза нашега банкарства је била неизбежна. Да је то тачно, доказује нам структура, не само нашега, него и читавог европског бан: карства. Пре свега властита сретства наших новчаних завода, нарочито оних великих, нису стајала у довољној релацији са повереним сретствима. Најважније је, међутим, питање, како су била пласирана та сретства стављена на расположење новчаним заводима, с обзиром на сигурност и ликвидитет. Наше банке биле су ангажоване код великих предузећа, нарочито индустријских, и то не само у виду обртног капитала, него у знатној мери и за инвестиције, На тај су начин улози који су могли сваког часа доспети, били пласирани у градњу фабрика, стројева итд. дакле, дугорочно. То је имало и својих позитивних страна за општи привредни развитак (национализација и подизање нове индустрије после рата, итд.), али је лоше деловало на ликвидитет. Мањи провинцијски заводи били су опет у ве: ликој мери ангажовани код земљорадника. Сељачке менице су биле стално пролонгиране и то што је изгледало краткорочно, били су у ствари дугорочни ангажмани (за купо“ вину земље, стоке, разне градње итд.).

Новчаним заводима се много замерало кредитирање андустрије, а у мањој мери давање кредита земљорадницима. То се мишљење после заштите земљорадника морало ревидирати, јер они који су кредитирали сељаке стоје горе од оних првих. Има данас случајева да индустријско предузеће издржава новчани завод.

Сигурно је, међутим, да су и један и други пласман било стварно било формално дугорочни. Све те дугорочне кредите су банке давале из истог резервоара као и краткорочне: из уложака и текућих рачуна. На тај је начин уложна књижица постала у ствари облигација.

Мора се, међутим, признати да новчани заводи своје пласмане нису углавном ни могли вршити другачије. Рентабилних краткорочних пласмана није ни било (благајнички