Народно благостање

_- _- Бр, 50

_ Страна 812 |

________- У Енглеској се опет јавља бојазан да не престане политика јевтиног новца. То се види по изненадноме државном зајму који се може ту" мачити исто толико као жеља да се искористе последње = шансе колико и као мера која ће омогућити даље спро- вођење те политике. Из С.А.Д., међутим, у исто време — стижу вести о преобиљу новца и о опасностима које ода- "тле прете. |

| Ова супротност — о којој смо опширно писали у

Кад се претера...

_- бр. 32 од 8 августа О. г. — сада се истиче нарочито јако,

Jep постоје тесније везе између обих појава. С. А. Д. на_ лазе се начелно у потпуно истом положају као досада. "Откако је Рузвелт дошао на власт, стварају се допунске _ резерве злата а осим тога је новчаничним банкама омо" гућено емитовање новчаница на основу државних обвезница, у оквиру политике отвореног тржишта. Новчаничне "банке губе сваку могућност контроле над кредитним апаратом; последица је да шпекуланти могу радити шта хоће ти да је на помолу једна претерана, неприродна коњунктура. Овај опасни развој убрзава сада пре свега прилив злата који је све јачи. Коликих је размера увоз злата, види се по:-томе што ће он само за ову годину изнети милијарду долара. Залихе злата код новчаничних банака по: расле су са 10,12 милијарди крајем 1985 на 10,61 милијарди крајем јуна о. г. и на 11,11 милијарди крајем октобра, т.ј. за 990 мил. долара; допунске резерве банака чланица порасле су такође скоро за ! милијарду на 2,5 милијарде, и то упркос повишењу законске резерве за 50% средином августа 0. г. (тада су се биле смањиле рачунски за 148 а практично за свега 1,25 милијарду).

Опште питање допунских резерви, које се, има томе годину дана, врло пажљиво проучава од стране новчаничних банака, — претворило се сада услед овог једностраног појачања прилива злата у питање претераног увоза капитала. Влада сада намерава да посвети велику пажњу проучавању овог новог проблема. Треба тачних података о досадашњем увозу капитала, а осим тога, ваља пронаћи средства против ове нежељене поплаве страног капитала или бар против непријатних последица које она може имати за америчку привреду. Засада, наиме, нема никаквих законских могућности за спречавање тога зла. Ко: лико се досада могло утврдити, у С. А. Д. има данас око 7 милијарди долара страног капитала; од тога је 5,7 милијарди инвестирано дугорочно, а 1,3 милијарда краткорочно. Од 1929 до 1985 у иностранству је за око 920 мнлиона долара више купљено него продато америчких хартија од вредности. За исто време смањили су се страни депозити у С. А. Д. са 3.04 преко 0,49 у 1933 на 1,22 милијарду а амерички депозити у иностранству са 1,62 преко 1,08 у 19883 на 0,85 милијарди долара. Према томе су страни депозити још увек за 370 милиона већи, према 1,42 милијарди у 1929. Банке, према томе, не морају много да се боје да ће се тај капитал одједном дати у бегство. Мно"го већа је опасност да се повуче дугорочни капитал; берзански крах 1929 год. претставља за то пример који се "не сме заборавити.

С. А. Д. су досада спроводиле „пуном паром, без кочења“, тзв. рефлациону политику, и постигле потпун успех; али сада је дошло дотле да је успех постао превелик, да се преобраћа у баука, и да би ипак ваљало имати кочницу. Човек би помислио да је најпростији лек отворити вентил и испустити пару, тј; престати са политиком дефицита која је досада била главна основа; али за чудо, испоставља. се да би то само још појачало при"тицање капитала, јер би сав свет тај престанак протумачио као знак просперитета и капитал би са свих страна

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

нагрнуо у С. А. Д. Изгледа, шта више, да не би много помогло ни обртање политике отвореног тржишта, као ни енергична есконтна политика. Зато је сам Рузвелт среди ном новембра изјавио новинарима да ће предузети неке законске мере против нежељеног утицаја страног капитала на берзу, пошто чак ни европске девалвације последњег доба нису успеле да обрну правац струјања капитала и растерете С. А. Д. Напротив, још увек преко Лондона и Амстердама притиче француски капитал. Какве то мере Рузвелт хоће да предузме, не зна се. Али је занимљиво да се он при томе, изгледа, нада извесној помоћи од европских земаља. Он истиче, наиме, да ово кретање капитала ствара и за њихове валуте нове, излишне тешкоће; највише су, каже, погођени егализациони фондови којима отицање капитала отежава спровођење. неутрализације унутрашње кредитне политике.

Највећи одјек имале су ове речи у Енглеској. Енглези се заиста боје превеликог притиска на фунту и угрожавања политике јевтиног новца, јер од свега тога највише трпи баш Лондон.

У Radi sprovođenja novoga četStabilizacija svih сепа по Verogodišnieg plana u МеNemačkoj mačkoj su krajem novembra

izdate dve uredbe. Jednom se potvrđuju dosadašnje uredbe i propisi o utvrđivanju i kontroli cena, ukoliko nisu ranije iz-

rično ukinute u vezi sa postavljanjem državnog komesara za

cene (uredbe o metalima, pređi, mesu, suhomesnatim DTOizvodima i inostranoi robi). Druga uredba je mnogo značajnija. Njome se zabranjuje poskupljivanje robe i usluga bilo koje vrste, a naročito svakodnevnih potreba, svih poliopri-

vrednih i industrijskih proizvoda, svakoga robnog prometa

ı ostalih usluga. Kao povišenje cene smatraju se i nepovoljne promene uslova isporuke i plaćanja. Razume se, da su zabranjeni i postupci, koji bi imali svrhu da izigraju ove propise, a naročito pogoršavanje kakvoće robe.

Ovom uredbom uopšteno je utvrđivanje cena koje је do sada bilo samo izuzetna mera. Jednim potezom je stabilizovan ceo nemački nivo cena; dopušteno je svega nekoliko sitnih otstupanja, ako za to ima nacionalno-privrednih razloga ili ako bi potpuna primena stabilizacije bila suviše teška. Izuzete su, naravno, i inostrane cene, koje se formiraju van nemačkog područja. Obrazlažući uredbu, rekao je sam komesar za cene, Vagner, da je ona samo privremena mera i da se ne sme izroditi u ukočenu šemu. Istina, kada je objavljen četverogodišnji plan, naglašeno је da 5и ха пјеgovo sprovođenje potrebne stabilne cene i nadnice. Ali komesar za cene, koji je posle toga imenovan, odmah je izjavio da se ne mogu prosto utvrditi nominalne cene na nivou koji je slučajno zatečen; zadatak se sastoji u upravljaniu faktorima koji utiču na stvaranje cena. Nije reč o kontroli cena, nego o upravljanju njihovim postajanjem. Ovo upravljanje stvaranjem cena treba smatrati stalnom ustanovom nacionalsocijalističke privredne politike, jer je sasvim u duhu nacionalne privredne celokupnosti. Istina, za potpuni uspeh potrebno je da odgovorni faktori još dublje proniknu u problem cena. Totalna intervencija izvršena je samo zato da se dotle ne dovede u pitanie uspešno rešavanje novopostavljenih zadataka. Postoji dakle nada da će se odustati od ovakvih šematskih intervencija, čim sami privrednici dokažu da su u staniu da dovedu u sklad sebične nagone u ličnoj inicijativi sa moralnim snagama koje deluju u interesu celine, onako kako to zahteva nacionalni socijalizam. Privrednike treba vaspitati; ovaj zadatak vršiće stranka. Na kraju će za obezbeđenje nacionalnih interesa biti dovoljan jedan kodeks časti, i vlada će sa minimumom inter-