Народно благостање

Gipaga 468

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 30

ну у коме ће се изравнати степени културе, изгла“ дити историске заосталости између раса и појединих нација.

То време могло је доћи само ако се одржи једна претпоставка, а то је она на којој је развој започео и достигао данашњи степен. То је међународна размена добара.

Али као да се и на привреду може да при“ мени пословица да се под старост подетињи. Већ деценијама трговинска политика враћа се методама меркантилизма. Њезине методе ограничиле су се на то да отежају увоз и да развију извоз. Тиме је задан смртни ударац слободној размени. Разво! је био пун контрадикција. Царине су се заводиле да би се подигла домаћа индустрија. А кад је она оспособљена и за извоз, царине су се развијале и даље да би се омогућило индустрији, да у својој земљи продаје што скупље, да би на светском тржишту могла нудити што јевтиније.

Светско тржиште требало је тако да функци“ онише под нарочитим режимом. Да би јаче истакли његов карактер могли би казати, да је то режим у коме сви хоће да извозе, а нико неће да увози. Под таквим режимом не може се одржати међународна размена. У тој размени увоз се плаћа извозом. То је једна међународна трампа, у којој се у облику робе прометну огромне масе вредно сти, тако да је у нормалној функцији светског тржишта потреба за златом релативно врло мала.

Пре светског рата већ су се били чули озбиљни гласови против царинске политике која се практиковала. Теоретски било је јасно куда она води. Али до 1918 г. обим светске трговине стално се повећавао. Међународни кредит и међународни клиринг функционисали су нормално, капитал је могао да се сели из једне земље у другу, циркулацији злата нису биле стављене запреке. Енглеска и неке мање државе, остале су верне принци“ пу слободне трговине. Предлог Чемберлена (оца данашњег енглеског премијера) да се империја загради царинама у јединствено економско подручје није нашао присталица, али је карактеристично по само време да је поднет.

После рата као да је читава економска политика држава уперена на то да се ликвидира свет“ ско тржиште. Методе које су примењене добро су познате. Нећемо их овде понављати, и хтели смо само да обележимо у коме се правцу кретао про“ цес општег развитка. Године после 1925 до 1929 биле су лабудова песма светског тржишта. Нагла индустријализација аграрних земаља изазвала је снажну тражњу за машинама, а огромне масе злата, накупљене у касама малог броја држава, послужиле су да се изврше велике кредитне операције, које су могле да се употребе за финан“ сирање великих инвестиција. Али кад је дошла криза, кад се сломио међународни кредит, светско тржиште сломило се тако дубоко да је 1933 вредност светске трговине у злату изнела свега 38% од оне у 1929. Па и тај обим сачувао се тако што је жртвована огромна маса материјалног 60" гатства. да би се исцедио незнатан проценат вредности. Јер по волумену промет је био само за 25% мањи него 1929.

Сломом светског тржишта дошле су у пита ње све индустријске гране појединих земаља које су добијале сировине из иностранства. То је дало

и нарочито оштар карактер депресији. Нормално је да се она осећа утолико дубље, уколико је куповна способност маса мања. Али у светској депре-

'сији производња је била укочена више него што

би то, бар у неким земљама, било потребно. Ако је и било купаца за памучну робу, индустрија није могла да ради ако није било девиза за увоз и куповна способност једне нације није могла да се осети. Људи су се нашли у затвореном простору, и морали су да траже начина како ће даље да живе. Међународна размена се сломила, то је факат. Са тим злом требало је рачунати. М тако се рађа идеја аутаркије. То је идеја измирења са стварношћу онаквом каква је. Она се наметнула објективно. У том погледу привреда појединих земаља нашла се у сличном положају као ухапшеник, који мора да свој живот удеси у простору у коме је закључан.

Хоћемо да нагласимо још и ово. Упоређивањем економске политике појединих земаља може се рећи евентуално да је политика једне била у већој мери уперена против међународне трговине, а код друге мање. Бранећи свака себе од одговор“ ности за слом светског тежишта, свака земља, преко свих новина и трибина, окривљује другу као главног кривца за оно што се догодило. Али треба уочити да се овде ради о једном процесу који је нужно морао доћи, чим се ударило кривим путем, и чим су се у међународном саобраћају примениле методе које ће тај саобраћај онемогућити.

Идеја аутаркије наметала се појединим земљама утолико јаче, уколико је у депресији оштри: је избила супротност између степена развијености индустрије и тржишта које јој је још преостало после слома. Чак и Енглеска, која и по свом географском положају и по историјским претпоставкама, мора остати заклети непријатељ аутаркије, није остала само код отавског споравума, него је почела да заштићава производњу појединих пољопривредних производа на подручју острва. Ако је нужда одређивала степен аутаркије, онда је разум" љиво да су Италија, а нарочито Немачка, морале отићи даље у њезиној примени.

Аутаркија је требала да реши проблем, како да се, под условима датим на једном националном територију, одржи читава привреда која је настала под претпоставком, да светско тржиште нормално функционише. Она је требала да реши многе проблеме „и међу њима два најважнија: како да индустријска земља без сировина дође до њих и како да произведе толико средстава за живот да може исхранити читаво становништво. У аграрним земљама проблем је у том како да се дође до машина, које би прерађивале сировине, а можда н како да се дође до сировина за те машине.

Аутаркија значи техничку декаденцу, {ep e место најбољег сретства, које пружа природа, мора употребити сурогат. С више утрошеног рада она даје мање резултате, чим треба употребити н. пр. домаћу железну руду са 40% железа, место стране са 80%. Више радити, мање јести и слаби“ ти квалитет рада смањујући уједно и његову продуктивност, то су неминовне последице аутаркије. Али ако нема међународне размене добара, она {e нужна. С тако негативним последицама, она доводи до већег броја самоубијстава, и прекида множење нације, која је још до пре пар година била