Народно благостање

Страна -648

рији Енглеска би била земља у којој је крупни капитал поробио масу становништва. Плутократија треба да је тамо облик владавине. Шта се може очекивати унутрашње и спољнд-политички од земље чији је народ у рукама малог броја 60гаташа» Енглеска је међутим не само земља најсолидније демократије, већ најразумнијег и најмоћнијег јавног мишљења. Нигде није јавно мишљење тако моћан фактор као у Енглеској. А јавно мишљење је израз мисли „масе, у Енглеској мисао 'индустриског радништва. У Енглеској уопште „нико није политички ни социјално зависан. Нема позива у коме је извор дохотка и извор: зависности, -а најмање је то случај код радника. Пресе може рећи да је крупан капитал зависан од индустриског радника. „Лебуристичка странка броји 9 милиона чланова; била је на влади и биће, али у опозицији утиче на државне послове. Зар није пре кратког времена шеф лебуристичке странке добио сталну плату као члан Доњег дома» Сетимо се само чега је све било у Француској од маја 1936 до оставке г. Блума! Зар ту може бити говора 'о зависности радника од крупног капитала»

'Претпоставка да је радник зависан датира из доба пред крај 18 -и почетком 19 века. Тога је одиста било. Али тога нема ни у једној цивилизованој држави. Радничка зависност је престала колективним уговором. Данас послодавац не поставља нити отпушта радника, већ само потписује тарифу, а радника делегира радничка организација. Ни код нас, где је радничка организација доскора била потпуно забрањена, не може бити ни говора о зависности радника од послодавца. Код нас спорове радника и послодавца решава у последње време власт. Већина штрајкова у 1936/87 «свршена је победом радника.

Кад радник нема никаква додира са послодавцем, као што је случај код колективног уговора, не може бити ни говора о каквој зависности, Послодавац нема могућности да га уцени ни за ангажовање ни у погледу висине наднице.

Данас је радник у својој економској делатности готово најнезависнији, много независпији од' „независног“ ситног капиталиста. Радник иде подигнуте главе, и ако му то годи, не мора никога ни да поздрави. Ситан капиталист је сав крив од силног клањања пред муштеријом, лиферантом, повериоцем, дужником итд.

Данас, кад цео свет страхује од социјалне револуције, апсурд је говорити о социјалној и политичкој зависности радника.

'Б) Како стоји с економском зависношћу радништва

Још мање може бити говора о зависности радника од послодавца у економском погледу. Ни висина 'наднице ни обавеза плаћања не зависе од послодавца. Кад се буде писала историја последње периоде, рећи ће се да је њена главна карактеристика, да је радникова надница одређивана сасвим независно од послодавца према коњунктуpH. Радништво прати кретање коњунктуре и зараду предузећа и при сваком повећању добити тражи повећање ·-наднице. Има ли за то класичнијег примера од догађаја у. Францускојр Радници „су посели фабрике „и „напустили су их тек кад је

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 41

њиховим захтевима било удовољено. У англосаксонским државама повећање надница се врши без штрајка, јер послодавци знају врло добро да су они мандатори радничког народа. У Енглеској већ има врло много послодаваца који сами пове-

ћЋавају надницу, чим (се повећа принос. Зар није Форд бацио чувену лозинку: што веће надницег · Зар није американски радник за време проспери-

тета имао фантастичну надницу, тако да је имао аутомобил и свилену кошуљуг

У свакој књизи о валутним променама после рата пише, да су радници били највећи корисници и инфлације и дефлације. У инфлацији повећавали су надницу, а кад је долазила дефлапија противили су се спуштању. Сви се сећамо да су у Енглеској највећи стручњаци, као што је KeHc, глорифицирали депресијацију фунте 1931 год. Једини разлог за то лежао је у радничким надницама. Радништво је наиме успело да подигне своју надницу до износа депресијације фунте. А кад је 1926 ревалозирана фунта, радништво није допустило да се надница спусти ни за пени. Тако су у Енглеској наднице биле највише у Европи у злату и тиме ометале извоз. Што се уопште последње време често прибегавало девалвацији валуте, објашњава се једино тиме што је ради појевтињавања производа за извоз био једини могући начин обарање валуте, пошто се наднице уопште нису могле спустити. |

У чему лежи Рузвелтова политика» У тежњи да што већи део своје зараде послодавци пренесу на раднике. Радник је данас плаћен према коњунктури. Некада је било: прво дивиденда па онда надница, а данас је: прво надница па онда дивиденда.

У „Политици“ од 9 августа О. г. изашао је чланак под насловом „Како живи данас Енглеска“ и поднасловом „ЛТросечном Енглезу данас иде добро, и он је зато одбацио све бриге, па и политичке“. Ми се са овим чланком много не слажемо, али у њему има низ података и запажања који су у најмању руку симтоматични. Ево како се живи у земљи у којој нема средњесталешке идеологије (по писцу тога чланка):

„И услед тога што у Енглеској штедња и инвестирање у привредне папире није ограничена на богатије слојеве него се простире све до радника, дошло је тврђење неких економиста да је у Енглеској и радник капиталиста и да су у данашњој Енглеској у великој мери избрисане граничне линије које разлучују капиталиста од радника.“

„Без обзира до које је мере ово тврђење тачно, несумњиво је да такво стање ствари има не малог утицаја на енглеско радништво. Оно је један од разлога на пример зашто енглеско радништво у тред-унионима тј. најбоље плаћено радништво, које и само има папире и сече купоне, није ни издалека тако револуционарно као континентално радништво. Шта више, у доба просперитета, када се могу постићи не само "боље наднице, него и добити, мали приход од папира, енглеско тред-унионистичко радништво сасвим је задовољно да остави капитализам 'на миру. Онигледан резултат овога имамо у данашњем опадању социјалног духа у енглеској „радничкој странци.“ lo