Народно благостање

Страна 244

:skom američke pšenice na evropsko tržište (dakle hi'perprodukcijom, koja ie nastala usled besplatnog davaija zemlje svakom ko hoće da je obrađuje u SAD, a ne wazvojem saobraćajnih linija, kako to pisac prikazuje) mije se završila 1805, nego tek deset godina kasnije. To lepo kazuje i grafikon o kretanju cene pšenice u Lon:donu, koji donosi sam pisac na str 102. Najniži nivo 'cene od 1882 zadržao se sve do iza 1905. Pisac |e ovde :pomešao agrarnu sa industrijskom (Карнанзискот) krizom dugoga vala, koja se upravo poklapa sa vremenom, koje on navodi. Te dve krize se vremenski u |ed:nom periodu pokalapaju, ali one samostalno postoje i obe imaju svoje posebne uzroke, kao što je slučaj sa posledniom krizom od 1930. Ovo prvo brkanje razli_Čitfih pojava po pisca je fatalno i, kao što ćemo Videti, ono se provlači kroz čitavo njegovo izlaganje. Godina 1895 za Hrvatsku ipak ima značenje. Tada cene njenih žitarica počinju da se oporavljaju. Iz toga mi nećemo da zaključujemo, da je Hrvatska bila izolirana od uticaja evropskog tržišta. Ali je izvesno da su na nju delovali i neki specijalni faktori vanameričke konkurencije. Kako Hrvatska nije bila samostalna privredna celina, nego deo Austro-Ugarske monarhije, to „Su Ovi uslovi mogli da budu i izvan njenih granica, ali ·unutar dvojne monarhije. Pisac je pogrešio što |e hrvat'sku privredu ispitivao kao samostalnu celinu. Pojave u njoj, međutim, ne mogu se razjasniti bez veze sa razvo. jem celokupne austro-ugarske privrede. To je druga · pogreška.

Inače, ispitivanje dejstva agrarne krize na struk· turu privrede jedne zemlje ima svoga opravdanja. Ali 'tai zadatak ima svoje granice, koje se poklapaju sa granicama mogućeg dejstva takve pojave na privredu zemlje. To dejstvo pak odnosi se prvenstveno na poljoprivredu, u kojoj se te pojave odigravaju. Dalje se ono može odnositi i na onaj deo »građanske privrede« „da ostanemo pri manjkavoj terminologiji pisca, — koja ·stoji u direktnoj zavisnosti od poljoprivrede. Tu зрадаju u prvom ređu zanatstvo i trgovina u koliko podmiru· ju seljačke potrebe, zatim sitno bankarstvo i jedan neznatni deo industrije koja je izrađivala artikle seljačke potrebe, ako je takva u Hrvatskoj u to vreme uopšte postojala, a najzad, državne finansije u koliko su svoje prihode crple od seljaka. To sve sačinjava samo jedan deo f.zv. građanskog sektora, u koji pisac uračunava i sve trgovce, zanatlije, radništvo, nadničare i činovništvo :i kućnu poslugu. Apsolutno izvan domašaja agrarne kri.ze morao je ostati onaj deo privrede, koji pisac naziva „»kolonijalno-kapitalističkim sektorom«. Taj deo podi„zao se stranim kapitalom, radio prvenstveno za strano :tržište (t. |. nehrvatsko) i razvijao se nezavisno od seljačke privrede. Pisac je verovatno tu vezu našao u činjenici da su ovde bili zaposleni radnici koje |e Osiromašeno selo liferovalo. Iz toga izvoditi uzročnu vezu 'postanka ove privrede u Hrvatskoj znači stvari proi'zvolino uopštavati. Te radnike bi Hrvatska dala i bez agrarne krize, kao što ih |e davala i kasnije, kada su, po piščevom priznanju, za hrvatsko seljaštvo nastupili bolji dani.

G: Bićaniću, očigledno, ove granice prvobitno postavljenog zadatka nisu konvenirale. Zato on najednom ubacuje kapitalizam, koji prodirući u hrvatsku privredu nanosi sva zla poljoprivredi u zemlji. On ističe »ciklički karakter kapitalizma«, koji u doba ekonomskog poleta »nema još tako nepovoljnog dejstva«, ali kad nastanu ekonomske depresije, »onda sva razorna moć ka-

НАРОДНО О ЛАГОСТАЊЕ_ _ )

pitalizma dolazi na videlo« (str. 156). Na drugom mestu pisac izričito ističe da je osnovna misao njegove študije »ispitivanje uticaja prodora kapitalizma, a osobito delovanja cikličkih kapitalističkih kriza na socijalnu i ekonomsku strukturu Hrvatske«, (str. 444), i tvrdi da ie kapitalizam gledajući istorijski, »nesumnjivo doneo i izvesno olakšanje života, bolju tehniku materijalne i duhovne kulture«, ali takođe »kao najveću promenu socijalnu ovisnost ljudi kapitalom siromašnih od ljudi bogatih kapitalom, te stvorio milionski proletarijat, a seljake doveo u ovisnost od kapitalističkog tržišta« (444).

Kapitalizam |e sistem proizvodnje u kome kapitalu (kao zbiru proizvedenih sredstava proizvodnje), nasuprot radu i prirodnim pomoćnim sredstvima proizvodnje, pripada pretežno značenje. Glavni elemenat kapitalizma, kapital, kao proizvedeno sredstvo proizvodnje, u Hrvatskoj sve do pred Svetski rat uopšte nije postojao. Većeg maha on je uzeo tek poslednjih dvaestak godina i to zahvaljujući najviše stranom kapitalu. Prema tome kapitalizma u vreme agrarne krize u Hrvatskoj uopšte nije ni bilo. Još manje je on mogao tada da izazove bilo kakve perturbacije u hrvatskoj privredi. Ono što 2. Bićanić misli pod kapitalizmom u stvari ie novčana privreda. Ona se karakteriše iznošenjem većeg dela proizvoda na tržište bez znatnijih promena u načinu proizvodnje. S novčanom privredom još ne stupa kapitalizam na snagu, ona stvara samo uslove za obrazovanje novčanog kapitala iz koga će se kasnije podići kapitalizam kao specijalan sistem proizvodnje.

Samo kapitalistička priveda podleži onom specijalnom načinu razvoja, karakterisanom cikličnim. promenama, a ne i novčana. Kako njega nije bilo u Hrvatskoj prošloga veka, bilo bi suvišno zadržavati se na svim onim zaključcima g. Bićanića o dejstvu cikličnog karaktera kapitalizma na poljoprivedu. Mi ćemo ipak i njih kratko obuhvatiti, da bi se videle dalje pogreške g. Bićanića. Jer sve i da je Hrvatska u ono vreme imala kapitalistički razvijenu privredu, opet on ne bi imao pravo. Mi smo već napred konstatovali da je agrarna kriza osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka imala svoje posebne uzroke. Rezultat »cikličkog ritma kapitalizma«, čijem »razornom dejstvu« g. Bićanić pripisuje sve one promene u hrvatskoj poljopivredi, ona nije mogla biti iz više razloga: Pre svega agrarna kriza nije ciklična kriza. Ciklus |e jedan konjunkturni krug, koji traje samo 8—11 godina. Za to vreme izmene se četiri faze razvoja: polet, kao stanje porasta privredne delatnosti, prosperitet, najviša tačka toga poleta; koja prelazi u krizu t. |. opadanje delatnosti, da završi najnižim stanjem, depresijom i otpočne drugi ciklus sa istim fazama. G. Bićanić sam navodi da je agrarna kriza, o kojoj je govor, trajala 22 godine. Pema tome moplo bi se govoriti samo o jednoj krizi dugoga vala. Ali kod agranih kriza uopšte ne može ni to doči u obzir. Jer se i cikličke i sekularne krize. (kao i poleti), kao pojave čisto kapitalističke privrede, odigravaju samo u industrijskom domenu njezinom, tom tipičnom. nosiocu kapitalizma. Pod industrijskim domenom razumemo pre svega samu industriju, zatim bankarstvo i trgovinu koji stoje u direktnoj vezi s njom i samo onaj deo poljoprivrede, koji daje industrijske sirovine. Poljoprivreda koja liferuje artikle ishrane nalazi se izvan domena direktnog uticaja kapitalističkih kriza. Glavni faktor pri obrazovanju cena njezinih proizvoda je dobra i rđava žetva. Industrijska kriza može na ove cene samo. posredno. uticati i to u ograničenoj meri. Smanjenje kupovne snage