Народно благостање

4Е април 1938. __

naroda, koje ona izaziva, pogađa nesumnjivo i agrarne

proizvode. Ali kako je potreba ishrane naroda vrlo neelastična to ni najveće smanjenje kupovne snage ne može izazvati znatna smanjenja tražnje agrarnih artikala. Dakle, kao što vidimo, polojprivreda ima svoj vlastiti tok razvoja, iako na nju može posredno da utiče i indu-

strijski razvoj. Na agrarnu krizu osamdesetih godina

pak cikličke i sekularne promene kapitalističke privrede mogle su dakle samo posredno da deluju, u koliko su

dejstvo krize učinile težim. Da one ni ovde, međutim, (ni u povoljnom ni nepovoljnom smislu) nisu imale glavni uficaj na razvoj poljoprivrede, pokazuje činjenica da je agrarna kriza u Evropi potrajala sve do 1005, i ako se industrijska završila već 1895 godine.

Iz svega izloženog proizlazi da agrarna kriza koncem prošlog veka nema nikakve veze sa »cikličkim karakterom« kapitalizma. U koliko je prodiranje novčane privrede izazvalo strukturne promene hrvatske privrede biće kasnije reči. Ostaje da razjasnimo uticaj same

· aprarne krize na te promene.

SAMO DELIMIČNA AGRARNA KRIZA U ovom poglavlju treba da ispitamo, da li je agrarna kriza 1873—905 uopšte mogla da u hrvatskoj privredi izazove onolike poremećaje, kako to g. Bićanić prikazuje. To je centralno pitanje celokupnog njegovog izlaganja i on se potrudio da na sumnje ove vrste una-

· pred odgovori. O kretanju cena seljačkih proizvoda na

svetskom i hrvatskom tržištu on daje interesantne podatke. Iz njih vidimo da su pšenica i raž u svemu išle za svetskim cenama: između 1874 i 1895 indeks cena pšenice u Hrvatskoj pao je sa 111 na 52, raži sa 100 na

: 55. Pad cena kukuruza je nešto manji, ali ipak sa 76

na 50. Kod stoke g. Bićanić navodi sledeće cene (u

· ћогитата ро komadu u Bjelovaru): konji su se 1881 · prodavali po 79, a posle, nekad iznad, nekad ispod te

sume, 1890 god: 70 тог.; volovi pak 1881 103 Тог., да posle varijacija na više i na niže do 1895 god. porastu

· na 131 for., krave isto tako sa 49 na 89. i svinje takođe

за 13 (1881) па 15 Тог. (1890). Оуај гаг“ој cena odgovara karakteru tadašnje krize: američka konkurencija, koja je krizu i izazvala, pogodila je samo žitarice, naročito pšenicu. Zato je kod njih zabeležen pad. Stoka i stočni proizvodi naprotiv ostali su pošteđeni; zato oni beleže znatan porast. Za ilustraciju g. Bićanićeve kritičnosti neka posluži činjenica da on u svim gore navedenim cenama vidi samo pad! Napominjemo

· da ih mi navodimo po njemu samom.

Iz toga izlazi dakle, da su samo žitarice pogo-

· đene krizom, i to pšenica, koja, kao što dobro primeću-

je Kritikus (Ekonomist br. 10), ne spada u najčešću

- biljku u Hrvatskoj, najviše, a mnogo češći kukuruz, najmanje. Veliki deo ovog gubitka kompenziran je porastom cena stoci.

A sad da vidimo, koliko je tadašnja hrvatska po-

- ljoprivreda bila orijentisana prema tržištu, t. j. koliko · je eventualni pad cena mogao da ima značaja za nju. Ig. Bićanić priznaje da je »u doba nerazvijene novča_ ne ekonomije pred šezdesetak godina, tržni deo se. ljačkog gospodarstva bio veoma тајеп«; (105) 1 ако _ je to više važilo za pravi seljački nego za vlastelinski posed. Ali g. Bićanić, nasuprot shvatanju vladajuće naMuke, u tom upravo vidi momenat za pojačano dejstvo pada cena na poljoprivredu. Za to on navodi sledeće . razloge: Pre Svega »čitav ekonomski aparat toga vremena udešen je na to da seljaka prisili da proda svoje

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 245 _

proizvode«. Sastavni delovi toga aparata, ili »vanjske sileć, kako to on naziva, su birokratsko-kapitalistička država, zatim željeznice i stranci (str. 105). On čak tvrdi da |e dejstvo pada cena mnogo jače kod novčano nerazvijenih privreda. Jer seljak teže ·dolazi do novca što je manji deo njegove ekonomije otvoren tržištu. S druge strane s tako malo novca on mora podmirivati najvažnije životne potrebe ili činiti takove izdatke ma koje ga primorava sila državne vlasti. Tako on-—=-đda se malo stručnije izrazimo — trpi ne samo usled posledica hiperprodukcije nego i usled makaza cena između njegovih i industrijskih proizvoda, koje se rastvaraju na njegovu Štetu. 0

Ovde je g. Bićanić logiku žrtvovao originalnosti. U naturalnoj privredi seljaku ne treba noVac zato, što: sam pokriva svoje potrebe i nije prisiljen da to čini kupovinom. Ako mu je novac ipak potreban radi plaćanja poreza ili kupovine soli, ne vidimo zašto bi on za te neznatne iznose prodajom jednog dela svojih proizvoda do njega dolazio teže nego seljak u novčano] privredi. Razlika između jednog i drugog sastoji se samo u tome što jednom treba manje a drugom više поуca, što zato jedan mora prodati manji a drugi veći deo svojih proizvoda. Logično je da je onom teže doći do potrebnih iznosa novca, koji više prodaje. A to je seljak u novčanoj privredi i samo on može biti izložen jačem dejstvu pada cena svojih proizvoda. Za tadašnjeg hrvatskog seliaka može se samo obratno reći. On nije bio upućen na industrijske artikle, pa mu ni makaze cena nisu mogle škoditi. |

Da logika nije jaka u Bićanićevoj argumentaciji vidi se iz tvrđenia da su seljaka i željeznice ili čak stranci terali da prodaje svoje proizvode. Кад оп to tvrdi za državu, koja to naplatom poreza čini, to još razumemo, ali željeznice i stranci odn. strani kapital to već nikako. Prve bi mogle samo da su hvatale seljake po selima, silom ih vozile u Zagreb i tražile naplatu vozne karte. Strancima pak ni ta mogućnost nije data. Ovde nam g. Bićanić duguje objašnjenje.

Jednom rečju dakle, dejstvo pada cena agrarnih proizvoda na hrvatsku poljoprivredu bilo je u toliko manje u koliko je ona bila zaostalija. Koliki je deo njenih proizvoda bio pogođen padom cena teško ie odrediti. Odvelo bi nas suviše daleko, kad bismo ispitivali tendencioznost svih onih računskih kombinacija, kojima je о. Bićanić hteo da prikaže veličinu udara za hrvatsku privredu. To je u dovolinoj meri učinio pomenuti Kritikus. Za nas.je dovoljno da ponovo ukažemo na dve ovde utvrđene činjenice: naime, 1) da su samo žitarice stradale od krize, što je delom kompenzirano porastmo cena stoke i 2) да је padom cena pogođeni део ovih proizvoda, s obzirom na naturalni karakter hrvatske poljoprivrede, vrlo mali. O dejstvu krize na hrvatsku poljoprivredu neka kažu brojevi prisilnih prodaja imanja, koje navodi 2. Bićanić: u vreme 1886-—00 bilo ih je 733 u vrednosti od 508.000 kruna, 1891—95 samo 508 u vrednosti od 467.000 kr.; 1896—9000, dakle po prestanku krize u Hrvatskoj, 772 u vrednosti od 543.000 kr., i 1901—05, u vreme daljeg oporavljanja hrvatske poljoprivrede, čak 762 u vrednosti od 541.000 kr. Primamo objašnjenje da period 1886—95, kao drugi deo krize, nije mogao imati toliko prisilnih prodaja kao prvi. Ali g. Bićanić nam duguje objašnjenje zašto ih on nije imao ni toliko koliko su ih dale godine poljoprivrednog oporavljanja 1896—1905. |

Zaključak ovog poglavlja glasi: Hrvatska poljo-