Народно благостање

меру A 8

4, јуни 1938,

динара, а улози на штедњу 6,8 милијарди, и сви укупни резервни фондови око ! милијарде. Покривена је дакле само +. улога, а то је одвише мало да се верује у сигурност улагача, тим пре што у моменту навале улагача банке морају да продају и државне хартије од вредности, а то може лако да доведе до пада курсева.

Код индустријских акционарских предузећа резервни фондови с једне стране су подлога за кредит, а с друге они Треба да осигурају већу способност маневрисања у моменту привредне депресије. Мање износе који су им потребни за ликвидитет држе и ова предузећа у државним хартијама, али зависи од самог посла да ли ће то бити уопmre потребно, односно који је најбољи начин пласирања резервних фондова. Обавеза улагања у државне хартије не може се мотивисати већом сигурношћу предузећа, јер и кад би радило само са сопственим средствима, у моменту депресије кад застане производња и продаја, државне хартије не могу им помоћи, односно, биће им ограничена оперативна способност, јер ће један део свог капитала морати да држе у хартијама од вредности, иако би се могла њиме помоћи да преброде једну незгодну ситуацију.

Али најозбиљнији проблем претставља то да резервни фондови нису никаква готовина, коју би акционарска друштва могла без даљег да уложе у хартије од вредности. То су само рачунске билансне позиције, за које је увек питање постоје ли реално уопште. Јер тек код ликвидације предузећа, кад се реализира читава имовина, показује се уколико су оне реалне. Ако би се оне морале да мобилишу одмах, могућно је то извршити само тако да се један део капитала повуче из послова које предузеће води и пласира У хартије. Банке би то могле још најлакше да изврше отказом једног дела кредита. Далеко теже била би погођена индустријска предузећа, којима резервни фондови служе за један део обртног капитала. Природа самог посла индустријског предузећа најчешће не би ни дозволила да се повуче и најмањи износ капитала, што значи да би оно требало да се послужи кредитом, да купи хартије.

И банке и индустрија, морале би да повуку један део капитала, односно да саме траже кредит за упис државних хартија од вредности. Једно или друго морало би неповољно деловати на читаву националну привреду, иако се заправо ради о једном депласману, јер би исти капитали, преко државног апарата били поново враћени привреди. Али овде се и ради управо о последицама самог депласмана, јер се капитал не враћа управо на оно место са кога је узет. Па све кад би се то и догодило мора се прекинути кружење капитала у пословима једног предузећа да му се да други правац.

ИМ други један моменат захтева нарочити обзир према приватним банкама и индустрији. Од почетка банкарске кризе код нас расту улози код државних новчаних институција на рачун улога код приватних банака. Крајем 1980 улози код приватних банака износили су 13,394 мил, а до краја 1937 пали су на 8,477 мил. Код Државне хипотекарне банке и Поштанске штедионице попели су се са 738 мил. на 2,632 мил. По природи посла државних новчаних институција овај капитал приватне штедње употребљен је друкчије него док је био у приватним банкама, тако да то није могло бити без последица по кредит приватних предузећа. Ако би се ова тенденција депласмана капитала продужила деловало би то све неповољније, јер би приватна иницијатива тако рећи остала без средстава. Пошто је, дакле, већ један део приватних средстава прешао државним банкама и пошто та тенденција још увек траје, онда, водећи о том рачуна, није потребно да се новом мером, обавезним улагањем у државне хартије од вредности, банке и индустрија растану од једног дела свог капитала.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 357

Држвне хартије од вредности имају врло широк круг интересената који располажу огромним износима капитала. То су друштва за осигурање, разне установе социјалног осигурања, рентијери. Ако држава настоји да код њих пласира што већи износ хартија, то је нормална појава. Акционарска предузећа, која имају да се посвете производњи и промету не би требало обвезивати да улагањем једног дела својих средстава у државне хартије ограниче своје послове, него да их улажу добровољно према томе како најбоље одговара привредном успеху предузећа.

Кратко време после присаједињења Аустрије влада Рајха је објавила да ће се приступити изградњи канала Рајна—Мајна— Дунав. Сада јето. постало закон. У ствари, законом од 17 У о. г. има да се реализује идеја која је прилично стара и која се још пре рата почела приводити у дело градњом Лудвиговог Канала од Келхајма до Бамберга. Вајмарска република хтела је да доврши пре рата започети рад. По налогу владе минхенско друштво „Rhein-Main-Donau”, добило је 1921 налог да изврши регулацију Мајне за пловидбу од Ашафенбурга до Бамберга. Међутим, услед разних околности радови су ишли тако споро, да ће се регулација Мајне до Вирсбурга завршити тек ове године.

Најкраћа веза између Атлантика и Црног Мора

По недавно објављеном закону канал има да буде готов до 1945, и по њему ће моћи пловити бродови од 1500 т. По најновијим плановима од Келхајма до Нирнберга траса не иде Лудвиговим Каналом него ће се изградити други канал. Технички најтежи је онај део од Бамберга до Дунава, пошто има да савлада висину од 300 м. Лудвигов Канал решио је тај проблем изградњом 88 брана.

Изградњом овог канала Атлантски Океан биће везан са Црним морем. Немачка добија важан трговачки пут за балканске земље. Индустријска област Рура моћиће јевтиним воденим путем да извози своје производе на југоисток Европе, а аустријско железо и дрво, пољопривредни производи подунавских земаља и румунски петролеј лакше ће се и са мањим трошковима транспортовати на немачко тржиште. Какву важност ће имати тај канал за немачку трговину са југоистоком може се оценити по количини робе транспортоване Дунавом преко Пасаве и Регенсбурга у 1937. Тада је превезено преко 1 мил. т. према 383 хиљаде пре рата. Беч је пре рата имао промет од 1,75 мил. т., данас је он много мањи, али очекује се да ће се то стање поправити и влада намерава да од њега направи највећу дунавску луку.

Један шлеп од 1500 т. може да прими већи утовар него највећи воз, а при томе су режијски трошкови знатно мањи. Превоз железа бродом од Беча до Галца седам и по пута је јевтинији од оног железницом, папира тринаест пута, жита од Галца за Беч три пута итд. Ти нам подаци јасно показују какву ће корист имати немачка привреда од канала Рајна— Дунав. Али то није све. У исто време са каналом градиће се и једна велика хидроелектрична централа на Дунаву код Грајна. Тако ће се Дунав искористити не само као саобраћајно средство него и као погонска снага.

Канал ће имати огромну важност и за друге државе Средње и Источне Европе, јер ће њиме добити најкраћу везу са земљама Северног мора и Атлантског Окезгна.

ЧИТАЈТЕ НАШЕ АНАЛИЗЕ БИЛАНСА