Народно благостање

Страва 420

trebalo |e da budžet za 1938/39 bude sasvim uravnotežen. Ipak moralo ie da bude sasvim drukčije. Depresija је nametnula nove javne radove, i Kongres, koji se pre kratkog vremena razišao, odneo |e rekord nad svim dosadašnjim zasedanjima izglasavši икирпе газћоде од 12 milijardi dolara.

Redovni državni prihodi takvi su da godišnje treba zaključiti po nekoliko milijardi dolara zajma. To je postao sistem i samo za 1938/39 treba naći 3 milijarde dolara. Kad |e reč o pasivi državnih finansija pitanje je zapravo u tom kakvo je stanje na tržištu kapitala, da li je ono sposobno da udovolji zahtevima državne blagajne. Sudeći po spolinim znacima stanje je |oš vrlo dobro. U poslednje vreme plasirano je sa lakoćom 1,2 milijarda dolara državnih obligacija uz 2%#/ na 20—25 9. 1 1 па 5 g., kojima su iskupljeni dospeli bonovi.

Ali ako se malo zagrebe ispod glatke površine, slika budućnosti ne izgleda tako sjajna. Uspesi državnih zajmova imaju negativnu stranu u tome što izražavaju apstiniranje kapitala od investicija. Nezainteresovan u privredi, kapital se plasira u državne zajmove, ali time se ujedno i imobiliše. Povoljan razvoj tržišta kapitala može se uzeti da traje samo dotle dok se Tormiraju novi kapitali i normalno bi bilo da država uzima samo iz tog izvora. Nepovoljno |e ako formirani kapitali napuštaju dosadašnju orijentaciju, povlače se iz privrede i posvećuju se linansiranju države. Takva orijentacija u stvari znači da privreda popušta, a time su sve manji izgledi da će se finansije održati u stanju u коте se sad nalaze. Tada bi trebalo da se traži ponoć kod novčanične banke. Kroz takvu situaciju prolazi

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 27

Francuska i prema tome pitanje finansija nije uopšte specifično američki problem. Pre kratkog vremena engleskoj |avnosti skrenuta je pažnia da finansiranje kakvo se sada vrši u osnovi nije takvo da se može produžiti u beskonačnost, i da će pasiva državnog budžeta uskoro izazvati vrlo ozbiljne probleme u čitavoj privredi.

Momentano, situacija na tržištu kapitala u SAD takva je da ona može da zadovolji potrebe državne blagajne. Ako se pitanje postavi na duži rok, onda se više ne radi o dolaru samom, nego o svim drugim Valutama. U odnosu prema njima dolar je i tada sigurniji, јег је bogatstvo zemlje toliko, da ona može izdržati daleko veće napore od drugih. Ali pošto se ovde radi o tome da se da odgovor, je li opravdan strah od devalvacije dolara neposredno, onda se može kategorički tVrditi da, prema stanju državnih finansija, do nje neće doći u dogledno vreme.

Glas o devalvaciji dolara nije se proneo ni zbog privredne situacije, ni zbog državnih finansija, nego ıi vezi sa novim kreditima koje je Kongres izglasao. Reklo se da je to inflacija kredita koja će za prvo vreme ostati bez uticaja na valutu, ali da će se ona naknadno izraziti i kao infacija dolara. O opasnosti kreditne inllacije po valutu govori se mnogo poslednjih godina. U suštini to je probleni državnih finansija, koji smo već obrađili. Kreditna inilacija vrši se postedstvom državnih finansiia, i zato njeno delovanje ne freba posmatrati samo za sebe. Dosadašnje iskustvo pokazuje da prelaz od kreditne inflacije u novčanu nije neposredan, tako da ni to nije mogao biti ozbilian razlog da se veruje u devalvaciju.

TI SUBJEKTIVNI FAKTORI DEVALVACIJE

Objektivno nije postojao nikakav razlog za devalvaciju. Zato je i bio od presudnog značaja subjektivni. Rečeno je da je situacija takva da |e za Ruzvelta najzgodnije da iskoristi zakonsko ovlašćenje i obori dolar na 50% nekadašnje zlatne vrednosti, prema заdašnjoi ođ 59%.

Kod eventualne odluke o devalvaciji osnovno je šta treba da se sa njom postigne. U svojim privrednim programima Ruzvelt se izjasnio za podizathje cena artikala izvesne kategorije proizvođača. Da je om za dizanje cena na čitavoj liniji, devalvacija bi mu poslužila kao sredstvo. Ali za samo neke artikle on mora naći druga sredstva i našao ih je na pr. za poljoprivredi zakonom o regulisanju proizvodnje i kontroli tržišta. To je drugi put, nego onaj kojim se pošlo 1933. Procenjujući Ruzveltove namere treba uvek pronaći nove momente u njegovim planovima, po kojima se oni razlikuju od ranijih i onda kad su slični.

Drugi razlog devalvacije, pitanje unutrašnjeg zaduženja privrede, takođe sada nema ono značenje koje je imalo 1033. Ostaje još samo treči, izvoz. Aktiva trgovinskog bilansa, viđeli smo, ne govori u prilog teze da je dolar preskup i da bi ga trebalo oboriti. Aktiva se povečala zato što su SAD naglo smanjile tražnju, zbog depresije. Devalvacija bi mogla samo да ide u prilog ovoj tendenciji.

Međutim nije u tome čvor problema, nego u odjeku devalvacije na druge valute. Otkad je ukinuto zlatmo važemje i tako, bar formalno, svaka valuta postala slobodna da se šeta ma više i niže, praktično ispoljila зе Više težnja za stabilnim valutama, nego Što je iskorišćena sloboda menjanja Mowrsa. Nije teško naći :ob-

jašnjenje. Ta tražnja mije samo izraz liveremja da sa novcem ne treba praviti mmogo eksperimenata, ako neće da se izazovu duboki poremećaji u nacionalnoj privredi, meco i iz straha da bi devalvacija u i|ednoj zemlji mogla navesti druge da to učine. Valutni rat nosi u sebi smrinu ranu za privredu. Teorija je, istma, imala kuraži da postavi za princip dirigovanu valutu, ali praksa se pobrimula da variranje kursa sabije u tako uske granice da se kod potencijalne nestabilnosti može govoriti о faktičnoj stabilnosti. Dok je postojao zlatni blok, dve valute za koje |e vezama sudbina svih ostalih, fanta i dolar, nisu smele da se odreknu stabilnosti, jer čim bi fo učinile, kapitali bi iz funte i dolara prešli na valute zlatnog bloka, iz straha od devalvacije, i spekulativno, da zarade dilerenciju na devalvaciji. Zato je zlatni blok bio meprijateljski tabor za devalvirane valute. 1 baš zato je, iako je to Dilo na prvi pogled nelogično, City VršiO pritisak da se likviđira zlatni blok. Nelogično je u tOliko, jer je likvidacija imala da bude praćena devalvacijom, a to je relativno poskupljenje funte, tako da se gubi ma konjumkturnoj snazi ono što se dobilo kad ie ona devalvirana.

АП čim je likvidiran zlatni blok, i prema tome odnosi valuta došli u zavismost ne od zakomskog propisa o zlatnom važenju, nego od odnosa snage nacionalne privrede svake pojedine zemlje, osnovan |e irOjni valutmi sporazum kao priznanje štetnosti valutnog rata i obećanje da mu se neće pristupiti. Ako se framak posle toga ipak srozao, nije to bilo u znaku rata, nego od nemoći, i zato su London i Njujork mogli da pristamnm na njegovu dđevalvaciju. |

Ono što su London i Njujork dozvolili Parizu, ne