Народно благостање

Страна 486

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 31

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛ

јако agrarna zemlja, mi među poslednjima pristupamo izgradnji mreže skladišta. Dok su ova u drugim zemljama igrala značajnu ulogu u unapređivanju agrarne proizvodnje, organizovanju trgovine poljoprivrednim proizvođima i širenju agrarnoga kredita (finansiranje žetve) mi smo propustili decenije da i našu poljoprivredu snabdemo njima. To je bio jedan od velikih nedostataka naše žitarske politike. Ona nije mogla da ima uporište u lagerovanju, u ujednačavanju robe namenjene izvozu, u čuvanju izvesne геzerve za Slučaj rđave Žžetve ili ratne opasnosti i ·- u rukovanju izvozom u cilju iskorišćavanja najpovolinije situacije.

Glose uz Uredbu o silosima

Naročitom uredbom stavljena je osnovica za izgradnju sistema skladišta. U čl. 1 Uredbe postavljeni su sledeći zadaci skladišta: da vrše uskladištenje žita i drugih polioprivrednih proizvođa, da ih čiste, suše i tipiziraju, da vrše kreditovanje па ђаг гође. U članu 2 predviđaju se uređaji za sušnice i hladnjake koji se odnose na voće, stočarske i klanične proizvode uopšte. Uredba predviđa izgradnju žitnih i voćnih skladišta. Što se tiče skladišta za žito, predviđa se izgradnja sye tri vrste: sabirnih za proizvođačka područja koja daju viškove, potrošnih za pasivne krajeve koji su upućeni na dovoz hrane iz aktivnih delova zemlje, ı terminalnih, iz kojih se vrši izvoz u inostranstvo. Poslednji su predviđeni za vodene stanice i morske luke i moraju imati uređaje za istovare i UtOvare robe.

Pre no što bismo učinili nekoliko napomena, ukazujemo na terminološku grešku kod upotrebe naziva silos. Silosom se naziva naprava na uređaju kroz koju se usisavaju i ispuštaju žitarice koje se uskladištuju. Inače sama ustanova naziva se skladištem ili elevatorom ukoliko raspolaže mašinskim uređajima za primanje i izbacivanje robe. Prema tome, trebalo je upotrebiti izraz skladišta, koji ie, pored terminološke ispravnosti, i narodni.

Kako po vrsti skladišta tako i po njihovim zadacima, predviđena je najmodernija organizacija. To se ne bi moglo kritikovati; naprotiv, ono znači samo da ije jedan posao 7аmišljen temeljno i najšire. Svakako da se ta organizacija ne može izvesti tako brzo, a i ukoliko bi se sve predviđeno odmah izgradilo, ustanova bi postala preskupa. A pitanje koštanja ove organizacije i naplate njenih usluga pretstavlja centralno pitanje. Prvi uslov njenoga uspeha i za korišćenje seljacima jeste da bude što jevtinija, a to će biti ukoliko bude pristupačnija širim masama zemljoradnika.

Među zadacima najvažniji je ostvarenje kredita na го·bu. Retko je naći zemlju koja ne bi poznavala ustanovu kredita na osnovu zaloga agrarnih. proizvoda. То je jedno: od glavnih. sredstava finansiranja Žžetve, suzbijanja zelenaštva i organizovane Žitarske trgovine. Naš zemljoradnik lišen je tog kredita. Zato on pre žetve mora da prodaje na zeleno, a posle žetve, bez obzira na izglede za razvitak cena, da glavačke sa robom juri na pijacu, obara cene i prodaje budzašto. Sa tom praksom zemljoradnik će prestati samo u slučaju ako uskladištenje i kredit na zalogu robe budu jevtini. Naistroža kalkulacija bila bi i u interesu budućeg razvitka skladišta. Njihov rentabilitet zavisiće od veličine prometa Čim je ovaj mali, ne može biti rentabiliteta Na drugom mestu među zadacima istaknuta je tipizacija agrarnih proizvoda. I ovde se radi o jednoj velikoj terminološkoj grešci. Izraz tipizacija upotrebljen je vrlo pogrešno. "Тарзтасцја је ројат koji spada u oblast proizvodnje, a пе trgovine i manipulacije. Tipizacija, je rad kod proizvodnje, da

МИ

se dobiju proizvodi sa određenim jednakim svojstvima. Tip je na pr. bankutska pšenica, jabuka zlatna parmenka itd. Skladišta ne mogu ništa činiti za stvaranje tipova. Umesto toga, ona mogu samo prečišćavanjem, odabiranjem i sortiranjem da vrše standardizovanje (ujednačavanie) pojedinih agrarnih proizvoda. To su čisto tehničke radnje, koje ne utiču na proment strukture proizvoda, već samo vrše njihovo svrstavanje po veličini, spolinim izgledima i kvalitetu. Skladišta mogu, prema tome, da vrše samo standardiziranje, a nikako i tipiziranje. Pogrešna upotreba izraza tipizacije može da stvori Zabunu u primeni propisa čl. 11 Uredbe. Tu se govori o načinu uskladištenja, tipiziranju i razvrstavanju. Razvrstavanje se predviđa prema provenijencilama, a zatim prema kvalitetu u klase ili kvalitetne stepene. Zbog pogrešne upotrebe izraza ovde se upravo ne zna Šta se htelo, i bojati se da iz ovoga ne nastane velika zbrka, koja bi mogla da ima za posledicu stvaranje komplikovanih propisa o uskladištenju. Zatim se predviđa podela na proizvodne reone i ustanovljavanje Za sVaki reon tipova i kvalitetnih stepena za proizvode koji dolaze u obzir za uskladištenje. Mi ne znamo kako će ovo moći da bude sprovedeno pri sadanjem sistemu naše agrarne ргоizvodnie, koja ne poznaje reoniranje.

Pored žitnih, kao što smo rekli, uredba predviđa i izgradnju voćnih skladišta. Savremena trgovina voćem ne može

"ве zamisliti bez ove ustanove. U Evropi sistem voćnih skla-

dišta najbolje ie izgrađen u Italiji. Skladišta su velikim delom doprinela sadašnjem položaju italilanskog voća ı povrća na svetskoj pijaci. Ni najmania količina voća i povrća ne ide za izvoz ako nije prošla kroz ova skladišta. Koncentrisanie i standardizovanje tržišnih viškova u skladištima ima niz prednosti. Pre svega, izvoz se reguliše prema potrebama tržišta uvoznih država, tržište se ne pretrpava i time vazda iskorišćavaju najpovolinije cene; snabdevanie unutrašnjeg tržišta vrši se ravnomerno, a ne u prvo vreme posle berbe preobilno, što izaziva niske cene i propadanie ogromnih količina plodova, a docnije nedovolino uz visoke cijene, koie Droizvođač ne može da iskoristi. Dva ovakva skladišta (iedno u Slovenačkoj, a drugo u Zapadnoi Srbiji) značila bi veliku dobit za naše voćarske krajeve. ZU an Ir praca emu" ||| TdoprDpona H3pOo3a) BOha\, у нашој земљи новијег је датума. Пре рата постојале су извесне одредбе, али оне су биле опште природе и односиле се углавном на трговину сувом шљивом. После рата контролу извоза наметнула су потрошачка тржишта, која су све више тражила квалитетну робу и чијим су се захтевима, много брже од нас, прилагођавале остале извозничке земље. Али и дуго времена после рата контролне мере биле су ограничене на суву шљиву, која је сматрана најважнијим извозним артиклом наше воћарске производње. Тек 1929 године донет је Закон о контроли пољопривредних производа намењених из возу. То је био оквирни закон на основу кога су се имали да израде правилници за сваки важнији воћарски производ понаособ. На основу тога закона издата су била три правилника којима је била регулисана трговина сувим шљивама и пекмезом, контрола свежег воћа намењеног извозу н паковању воћа. Контролне мере њима предвиђене биле су неефикасне.

"гу празнину треба да попуни Уредба, о контроли воћа и воћних прерађевина намењених извозу. Уредба обухвата

Организација контроле може да отежава извоз воћа