Народно благостање

Страна 500

ličini nego što se troši u zemlji, tako da se pored koncentrata izvozi i čist metal.

Da li je opravdano što se stranom kapitalu prigovara da izvozi rudno blago iz zemlje, sebe obogaćuje a zemlju osiromašuje, i da se ne brine za nacionalnu privredu? Ljubav za proizvodnju ne pokreće kapital, nego težnja da ostvari dobit. To važi jednako za domaći i strani. Po istoj logici po kojoj se napada stran kapital zato što, misleći na svoju dobit, izvozi rudu i koncentrat, trebalo bi postaviti i drugo pitanje: ako je rafinerija metala rentabilan posao, zašto se preduzeće ne upusti u taj posao, kad mu je već stalo do dobiti? Zašto prepušta drugim kapitalima da proizvode metal iz rude koju skupo plaćaju, i da na osnovi te prerade izvuku opet svoju dobit? Sigurno ne iz alttuizma. U čemu ie dakle problem, da je za jedne posao rentabilan, a za druge nije? Kad odgovorimo na to pitanje biće objašnjeno zašto smo tek sad dobili rafineriju bakra.

Osnovno je kod ovog problema da se tu radi o sirovinama. A kod sirovina i proizvodnja i promet imaju nešto specifično.

Opšta je karakteristika da se sirovine proizvode koncentrisano, a razlog je što su nalazišta sirovina u prirodi koncentrisana. Sama priroda stvara pretpostavku da se proizvodi na veliko, dok je kod industrije finalnih proizvoda proizvodnja na veliko rezultat dužeg razvoja

tehnike. Sirovine kupuju industriialci, tako da one ulaze

i u promet samo u velikim količinama. Zbog toga sve ako njihova proizvodnja nije koncentrirana, kao п.рг. kod izvesnih poljoprivrednih artikala, tržište njihovo je takvo da one ulaze u promet samo na veliko. Tako promet sa svoje strane deluje da se i proizvodnja razvije koncentrirano i onde gde nema prirodnih pretpostavki za to, kao što je slučaj kod plantaža. pamuka, kave, kaučuka i sl. Koncentracija proizvodnje i prometa ide na ruku da se kod sirovina formiraju monopoli, koji onda odlučuju manje više suvereno na tržištu, samo ako ie konjunktura iole povolina. Liferant sirovina može da diktira kupcima uslove, i pošto oni ne mogu da mimo пјеса dođu do sirovine, moraju da popuste svaki put kad dođe do sukoba po pitanju uslova liferacije. Kod izvesnih sirovina monopoli su gotovo apsolutni, kao n.pr. kod kaučuka i kalaja, jer je čitava svetska proizvodhja kontrolisana od jednog te istog kapitala ili od nekoliko grupa koje su međusobno, povezane sporazumom. Eksploatator izvora ima monopolski položaj dok se zadržava kod proizvodnje sirovine, bilo u primarnom obliku bilo da je prerađuje do izvesnog stepena. Ali čim pređe izvestan stepen prerađivanja sirovine, on gubi monopol i postaje zavisan od uslova tržišta. Jači položaj imaju od njih tada njihovi kupci. Dakle i na strani kupaca postoji izvestan monopol. Na razvoj ovog monopola delovali su razni istorijski momenti. Pošto nas problem interesuje samo u pogledu metala i to nekih, govorićemo o njima konkretnije.

Proizvodnja metala i njihova prerada razvila se naipre u industrijskim zemljama, i to na podlozi nalazišta u njima samim. Kad su se ona iscrpla, počele su ove zemlje da uvoze rudu, da bi topionice imale i nadalje posla. Ove zemlje najviše proizvode metala i najviše ga troši njihova prerađivačka industrija. Za ove zemlje postavilo se važno pitanje kako da dođu do izvora sirovine u inostranstvu. U vezi sa zauzimanjem izvora i njihovom eksploatacijom došlo je do velikog izvoza kapitala počevši od kraja 19 veka. Kapital metalne indu-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 32

strije jedne zemlje ima rudnike u nekoliko drugih zemalja. Jer ako ne osigura izvore izlaže se ovakav kapital opasnosti da mu drugi, posednik izvora koji ima monopolski položaj, diktira cenu, a u doba velike tražnje cena tako brzo može da skoči da zbog visokih troškova proizvodnje ne može da se ostvari доби. Мајјас! је тоnopol ako se izvori sirovina nalaze u rukama опог Каpitala koji ima prerađivačku industriju u svojim rukama i tako drži pod svojom. kontrolom čitavo tržište jedne industrijske zemlje. Ovakvi monopoli neće da razvijaju metalnu industriju u drugim zemljama, pa da njihove topionice i rafinerije ostanu bez posla, a oni da uvoze metal.

Monopoli imaju snagu, jedni kao posednici izvora, a drugi obzirom na dominantan položaj na дотаćem tržištu. Ovi poslednji održavaju svoj položaj oslanjajući se na carinsku politiku. Obično je carina niska za sirovine i sve viša za svaki dalji stepen u kom su one prerađene. Motiv ovakve politike je da se održi domaća industrija. Prema tome, snaga nemačke rafinerije bakra, koja snabdeva prerađivačku industriju, ne leži u proizvodnji, nego u njezinom monopolskom položaju na tržištu. On dobavlja sirovinu iz inostranstva. Lilerant koji bi mimo njega hteo da podmiruje nemačko tržište imao bi protiv sebe nemačku carinu na bakar, koju ne plaća nemačka rafinerija, jer je za sirovinu ona niža. S druge strane liferant morao bi da liferuje manje količine većem broju potrošača bakra, dok je ranije liferovao velike količine jednom uvozniku.

Uslovi pod kojima sirovine ulaze u međunarodni promet odlučili su, među ostalim, da se zemlje podele na izvoznice sirovina i industrijske koje ih prerađuju.

Uprkos tome što tržište industrijskih zemalja stvara kočnice razvoju metalne industrije u zaostalim zemljama, u kojima su izvori sirovina, ipak, ona se i u njima razvijala. Do koga će se stepena razviti proizvodnja izvesnog metala zavisi od specijalnih prilika. Kod železa, naprimer, nema više stepena proizvodnje. Iz visoke peći dobiva se sirovo železo, a u modernim topionicama odvodi se tekuće železo u postrojenja za proizvodnju čelika. Procenat metala u rudi može da bude vrlo visok, kod švedske do 80%, i prema tome železna ruda je svetski trgovački artikal, a manje železo. Gde je procenat manji transportni troškovi rude bili bi previsoki. Kod proizvodnje bakra, cinka, olova ima nekoliko stepeni dok se dobije metal. Zato je, zbog transporta povoljnije da se dobije koncentrat i ovaj koncentrat je svetski trgovački artikal, a ne ruda ni čist metal.

Može se reći da je Opšti zakon svetskog tržišta da su artikli koji se dobro prodaju bakar, olovo, cink, ali sirovi. Za ove artikle otimaju se kupci. Čiste metale kupuju u manjim količinama preduzeća koja ih prerađuju, i drže samo najnužnije zalihe. Izuzetno, kad je neObično jaka tražnja u poletu, stvaraju i ova preduzeća veće zalihe. Ali pravilo je da briga oko obrazovanja i održavanja zaliha za duži period pada na glavnog liferanta za čitavu zemlju. On mora pri tom da uzme u obzir sve promene koje mogu nastupiti u vezi sa cikličkim kretanjem privrede. A kad se stvar posmatra na duži rok, onda stvaranje zaliha zavisi od sirovine. To je razlog što topionice ili rafinerije kupuju celokupnu proizvodnju rude ili koncentrata za godinu dana unapred pa i duže. Ako je tražnja za metalom jaka, one će ga proizvoditi. Ako popusti, da bi uštedili troškove, oni će lagerovati rudu ili koncentrat a ne metal. Na njih dakle pada riziko konjunkturnih promena.”