Народно благостање

6, август 1938,

Ovakva situacija na svetskom tržištu je razlog što se metali ne proizvode na mestu nalazišta. Monopol tržišta u zemljama u koje bi trebalo da se izvozi, ne dozvoljava prodavcu da se pojavi s metalom, a drugi razlog |e konjunkturni riziko. Kad se tražnja smanji ležao bi mrtav ne samo kapital investiran u rudnike, nego i u ostala postrojenja za prerađivanje. U periodima konjunkture zarada bi bila veća, a u doba krize veći gubitci. I uopšte, gubi se pozicija na tržištu, koju inače ima prodavac rude. Mesto da se otimaju o njega i da dobiva velike porudžbine, on bi morao, kad proizvodi čist metal, da se okreće na sve strane i da traži kupce za manje količine.

Na tržištu bakra u svetu gospodare dve grupe, američka i engleska. Borski rudnici su prema njima aut-– sajderi. Kao takvi oni moraju da postupaju sa više opreza i da proizvode koncentrat koji se lako prodaje, a ne čist bakar. Koncentrat sadrži 99,40% bakra, tako da u гаппепјата ша да зе odstrani svega oko 0,60% drugih sastojaka, od kojih je jedan deo zlata. Transportni troškovi bakra i koncentrata isti su. Postrojenja za ratiniranje bakra zahtevaju veliki kapital, a njihov proizvod ne može se više tako lako plasirati. Jasno je zašto se vrlo teško mogao kapital kod nas da odluči da izvrši ove investicije. Prvoklasni trgovački artikal zamenjen je slabijim. Pojaviti se sa rafiniranim bakrom znači uhvatiti se u koštac sa svetskim monopolima, s jedne strane s onim liferantima bakra koji ga u svetu najviše proizvode i prodaju, s druge strane s onima koji drže tržište pojedinih zemalja. S onim prvima borba bi imala da završi ili u obliku saradnje, gde bi se moralo pristati na kvotu proizvodnje i liferacija ili kapitulacijom. S ovim drugima borba je tek neravna, zbog carina. Tržište, dakle, nije više sigurno, a promene konjunkture jače se osećaju. Kapital koji ide za dobiti mora s tim da računa. U njegovom je interesu da se kloni rizika. Ali to posredno postaje i riziko čitave nacionalne privrede. Možemo likovati što smo dobili rafinerije. Detinjasto je ne uvideti koliko se novih teškoća može da otud izrodi, a njih su najbolje predviđala društva kad su se teška srca odlučivala na riskantine investicije. Nema rizika. investicija ako postoji tržište. Takvo tržište imaju industrijske zemlje. A. glavni motiv podizanja ralinerija kod nas bio je da se podmire potrebe domaćeg tržišta. Kolike su one?

Bakar se sav uvozi i prerađevine iz njega. Prošle godine taj uvoz izneo je 2.800 tona u vrednosti 67,5 mil. dinara. Od ove težine treba da se odbije na druge metale u proizvodima koji su mešani s bakrom, ali mi ćemo pretpostaviti da je to sve bakar. Dakle, naša ро-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 501

trošnja iznosi manje od četvrtine kapaciteta preduzeća za raliniranje bakra. Podići modernu rafineriju za OVOliku količinu domaćih potreba značilo bi tako neraciona– lan postupak u proizvodnji da bi bakar poskupio kao zlato. Prekoračiti domaću tražnju znači uhvatiti se u koštac sa stranim monopolskim firmama.

Kod olova i cinka je nešto drukčije. Proizvodnja čistog olova u zemlji iznela je 1937 god. 4000 tona, a izvezeno je od tog 2600 t. Olova i olovnih prerađevina uvezeno |je oko 4UO tona. Domaću potrošnju mogli bi tako proceniti na 2000 tona. Međutim, proizvodnja treba da se popne na 60.000 tona. Borba na svetskom tržištu tek pretstoji. Cinka je uvezeno oko 150 tona, a od domaće proizvodnje, koja iznosi oko 5000 tona, izvezeno je oko 2000 t. Domaća potrošnja je dakle oko 3000 t, a kapacitet nove topionice biće 10.00u t.

Kad je ovakva situacija na domaćem tržištu, а ујdeli smo kakva je na svetskom, privatni kapital nije smeo uzeti inicijativu da podiže rakhinerije. Inicijativa je došla od sadanje vlade. Ona je mogla da postupi kao i kod željeza i započne sama sa rahiniranjem. Ali tada bi se pitanje kapitala nametnulo još oštrije. Državi nije konveniralo da sama proizvodi ni zbog toga jer ovi metali moraju se izvoziti, dok će se železo trošiti u zemlji. Da je preuzela proizvodnju, pao bi riziko ovog posla na državni budžet. I kad je tako, onda je bilo jednostavnije dati preduzećima izvesne koncesije, da u tom obliku država preuzme deo rizika nove industrije, i da ostavi njima brigu kako će plasirati višak proizvodnje u inostranstvu, polazeći pri tom od opravdane pretpostavke, da su veze ovih društava ipak bolje nego što bi ih država mogla da ostvari. Deo rizika preuzela je država da bi zemlji osigurala proizvodnju metala važnog za narodnu odbranu za koji treba velike iznose deviza.

Uredbom od 12 februara Borski rudnici su oslobođeni raznih taksa za odobrenje podizanja zgrada za elektrolizu, državne frošarine na cement, carine na razni materijal koji se uveze po potrebama novih investicija, poreza i samoupravnih prireza koji se raspoređuju po čl. 80—86 Zakona o neposrednim porezima i to za prvih 6 godina sasvim, a od sedme do 15 odbijaće se od iznosa koji bi trebalo platiti na račun ovih poreza u opadajućem procentu, počevši sa 90% a petnaeste godine 10%. Sve ove povlastice odnose se samo na rafineriju bakra. Iste takve dobile su i topionica olo-

va u Zvečanu i cinka u Šapcu, a pored toga пеке од

njih protegnute su i na »Trepču« koja svojim kapitalom i ;

podiže topionice. U našoj štampi to je istaknuto kao o

principijelno pitanje. Principijelno je pitanje hoće li se dati povlastice uopšte ili neće. Ako je odlučeno da se daju onda je stvar kalkulacije kolike će biti.

IV REZIME

Industrijalizacija ima svoje nepisane zakone. Oni se izražavaju u tom što pored svih razlika postoje izvesne sličnosti razvitka koji su prevalile pojedine zemlje. Jedna od glavnih karakteristika je da se razvijaju najpre grane industrije koja proizvodi sredstva kod kojih je postupak proizvodnje jednostavan i za koja postoji veliko domaće tržište, a to su obično sredstva potrošnje. Tom periodu industrijalizacije daje obično pečat razvoj tekstilne industrije. To je i razumljivo, jer S jedne strane minimum potrebnog kapitala nije velik, tako da se može formirati i u zaostaloj zemlji, a pored toga postoji najveći broj potrošača za tekstilne artikle.

Na tom stepenu industrijalizacije uvoze se mašine iz inostranstva, a najčešće i sirovine. Prvi koraci industrijalizacije su dakle u području sredstava za potrošnju, Viši stepen je kad se sirovine počnu da uvoze u primarnom stanju, n. pr. pamuk mesto pređe.

Bez obzira koja je grana industrije zahvaćena iz područja potrošnih dobara, industrijalizacija se ne kreće na sopstvenim nogama dok ne zahvati sredstva za proizvodnju. Ovde je put obrnut. Treba da se počne od proizvodnje glavnih sirovina, a to su metali. Zemlja koja nema nalazišta metala uvek je u težoj poziciji dok izgrađuje industriju sredstava za proizvodnju. Dva pri-