Народно благостање

Стргна 516

извршио се после 1929 године. Требало је да се њиховим извршавањем одстрани депресија. Чим се дошло до тог схватања, продубило се иразвило још и даље. Не само да се одстрани депресија, него и да се избегне убудуће. Чим је постављен такав циљ, финансије нису биле више надређене, него подређене извршавању плана јавних радова. Они су постали главно средство државне коњунктурне политике и револуционисали су науку о финансијама. Требало је да они буду по обиму толики, да се читава друштвена производња стави у покрет потакнута њима. На основу тога никла су два нова, засад још нерешена проблема. Прво, како и у којој мери јавни радови могу да покрену привреду једне земље, на што је требало одговорити теори{OM јавних радова. Друго, до које мере се могу разлабавити крути прописи старе науке о финансијама. Око ова два питања врти се економска проблематика свих земаља. Смисао је њихов у овоме: хоће ли успети да се новим начином финан-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ _ __Бр-аа

сирања, који је засад само експеримент, јавни радови обевљају тако да привреда не падне у депресију него остане трајно на нивоу полета. Или ће пад доћи, са свима последицама, утолико тежим уколико су експерименти били смелији, тако да би касније генерације могле да прогласе експериментисање хазардерством, а не поступком домаћина који је имао добре намере.

Уосталом, историја познаје два периода у коме су по овим финансијским питањима постојала супротна мишљења. Период меркантилизма, у коме је важило правило да владалац треба да троши што више, а то је период јавних радова великог стила, специјално у Француској под Лујом ХМ. Либерална држава прогласила је врховним принципом штедњу. Тај принцип био је у свим земљама главни извор критике рада владе од стране опозиције, а у Србији на пароли штедње радикали су ухватили снагу у народу. Држава, чиновник и расипник били су синоними.

П ТЕОРИЈА ЈАВНИХ РАДОВА

Финансијска политика само једним делом односи се на јавне радове. Она има шири значај и о њој се може говорити само у вези са читавом коњунктурном политиком. Овде ћемо додирнути само јавне радове. |

Док је држава обављала јавне радове као своју културну мисију, није се уопште постављало питање како они утичу на привредну делатност у земљи. Постављен је само најопштији принцип, да држава не сме да се појави као конкурент у оним пословима у којима просперира приватни капитал. Јавни радови обављали су се без обзира у којој се фази циклуса налазила привреда. После 1930 стављен им је први задатак да покрену привреду, други да је доведу до извесног степена полета и трећи да је задрже на њему. Дакле, нацио-

нална привреда се посматра као механизам који је

остао без покретачке снаге. Кад добије потстрека, он је развија и сам и задаћа теорије је да реши кад треба појачати јавне радове, а кад се они могу ограничити, тако да се привреда креће уједначеним темпом. Први теоретичар јавних радова у овом смислу био је енглески економиста Кан. После 1931, кад се он појавио, проблем је обраБиван у литератури, а данас је већ и пракса прилично богата. Изложићемо само главне моменте теорије.

Она је поставила захтев да за јавне радове треба да се нађу нови извори прихода. Издаци не смеју да иду на рачун неких које је држава већ вршила у неку другу сврху, нити да замене оне које врше приватна лица. При таквом стању, у привреди јавни радови морају претстављати нов привредни активитет. Радови треба да се финансирају помоћу оних средстава која леже беспослена код приватних лица, без обзира на који ће начин држава да дође до њих, дугорочним зајмом или у другом којем облику кредита.

Јавни радови изазивају јачи покрет привреде развијањем тражње. Треба разликовати примарну и секундарну. Примарна је она која настаје непосредно у оном обиму у ком су извршени вотирани издатци. Она се раздваја у два правца: као траж-

ња за средствима производње, и за радном снагом, а тим посредно за средствима потрошње. Кад се испитује ефекат ових издатака на покретање привреде, битно је колику ће они произвести секундарну тражњу. Ако лиферанти средстава за производњу читаву добијену суму издају даље, а тако исто и радници, тражња би остала непромењена. Тада би се могло замислити да извесна сума новца бачена у привреду, само ако је довољ-

но велика, може да је стави у покрет и одржи у њему.

_ Међутим, ови секундарни издатци никад не могу бити равни примарнима. Али сам проблем и јесте у томе да се одреди за колико ће бити мањи, другим речима може ли се утврдити темпо којим опада интензитет тражње која је започела, рецимо, са 100.

Пре свега, не може се избећи да нови издатди до извесне мере не дођу на место ранијих из другог извора. Помоћ коју су незапослени примали престаје код они добију посла. Ако су њихове наднице веће, само за тај износ повећала се трошња у друштву, ако је они троше читаву.

Друго, један део поруџбина мора се извршити у иностранству. Колики ће тај део бити, зависи од структуре националне привреде. Да би јавни радови имали што већи ефекат код покретања привреде, требало би да они буду такви да национална привреда буде способна да сама подмири тражњу коју они развијају.

Треће, лиферанти се увек оријентишу према својој властитој ситуацији. Код неких ће преовладати тежња да се ослободе залиха робе и неће наставити да производе него ће тезаурирати средства до којих су дошли, или ће вратити дуг и сл. Исто тако и код радника може да наступи тежња да уштеде за црне дане. Оваква психологија запажена је код немачких радника, после тегоба које је проузроковала криза, па су образоване покретне штедионице, тако да су могли да улажу новац и радници који су се налазили даље од града, на градњи путева и сл. И код предузетника и радника важно је, како процењују ситуаци-