Народно благостање

24. децембар 1938.

поремећаји наступају неприметно, а примећују се тек кад су направили штету.

Девизни фондови нису обавезни да попуњују дефицит биланса плаћања. Они се труде да спрече поремећаје. Али код слободне спољне трговине они имају да рачунају са пасивним билансом плаћања као свршеним чином. У свом колебању и неизвесности може девизни фонд у најбољој намери да учини више зла него добра. Дајући девизе може да створи велику неправду међу привредницима.

Иако необавезном да даје девизе, цео свет се окреће девизном фонду у случају поремећаја. У страху да се не добије довољно девиза, гомила се тражња. Незадовољни су склони да огласе девизни фонд за кривца и за оно, за што он није, нити може

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 821

бити крив. Сасвим човечански, бежећи од одговерности, девизни фонд долази у искушење да предузме мере, које могу бити од штетних последица. Данас може давати девизе по једном курсу, сутра по другом, прекосутра да потпуно обустави, а после тога да неочекивано почне поново да даје. Неизвесност сутрашњице с једне и колебљивост фонда с друге стране, могу да направе много већи неред у тој области народне привреде, да обезвреде валуту и да доведу до пооштрења привредне кризе. Тако се долази до апсурдне ситуације, да се у сред везане девизне привреде, којој је циљ стабилност валуте, појављује депресијација исте.

Сетимо се само наше историје 1932 године.

УП. ШТА ДА СЕ РАДИ

Ако се извоз, као главни извор девиза, не може да манипулише, онда везана девизна привреда приступа манипулацији пасивних позиција биланса плаћања. И ми морамо прекинути са досадашњом релативно либералном политиком. Морају се ставити под већу контролу све пасивне позиције биланса плаћања, односно све операције, робне и финансијске, које стварају потребу за девизама. Та је контрола потребна пре свега ради што веће евиденције биланса плаћања. И даље ради рационалног ограничења — ако се за то укаже потреба. Данас влада у свету потпуна слога у томе, да се код ограничења плаћања на страни има да почне од потреба потрошње к онима производње. Прво се ограничавају плаћања која претстављају једностран извоз капитала, као што је туризам. Затим се приступа ограничавању трансфера за постојеће приватне и јавне обавезе и тек на последњем месту ограничењу увоза робе. Такозване комерцијалне потребе долазе на прво место.

Овако ћемо моћи да одржимо стабилност динара, па и стабилност цена. Није важно, који ће се девизни курсеви узети за базу, односно да ли ће се остати при данашњим или вратити ранијим или задржати негде на средини између данашњих и ранијих. Главно је да се без одуговлачења и без потреса задовољава сва легална тражња за девизама. То треба да је циљ целе девизно политичке реформе. Али је саветно да се динар нешто побољша и то из психолошких разлога. Треба и на тај начин повратити поверење у стабилност динара (у колико би оно било поколебано) и у могућност девизног фонда да трајно одржи динар на истој висини.

Цела девизна стиска је пролазна. Колико смо пута ми за последњих двадесет година прелазили из страха да девизни фонд неће бити довољан и да ће се динар депресирати у обилност девиза, коју смо употребљавали и злоупотребљавали откупљујући државне дугове на страни и приступајући већим поруџбинама државним на страни итд. Ништа лепше не илуструје ту пролазност девизне стиске као једна

декларација г. Душана Летице, министра финансија од 10 априла 1936 год. чија главна места гласе: „Неколико година ми практично имамо дириговани извоз, јер је Народној банци обавезно предавано најпре по 80% затим 60% и 50% од добивених иностраних девиза. А извоз је оно што код нас претежно доприноси изравнању платног биланса. Насупрот овом, у погледу увоза, без потребе и здравог смисла, остали смо при слободној трговини, иако нас увозници стварно задужују код иностранства. Захваљујући томе ми годинама сасвим неограничено увозимо не само потребне него веома често и производе који стварно претстављају луксуз, па уместо активног платног биланса, у вези с развојем спољне трговине, имамо врло значајне и мучне дефиците. Стога је од огромне штете по националну привреду што смо последњи напустили либерализам у трговинској политици и овако касно приступили општој контроли и дириговању не само извоза него и целокупног увоза". „Укратко речено крупном променом своје трговинске политике Југославија не ограничава волумен спољне трговине, већ само отстрањује све незгоде досадашњег режима за платни биланс. Коликогод се појачава наш извоз у поједине земље, повећаваће се једновремено и куповине из тих земаља. А што је најважније, све предузете мере примењиваће се искључиво дотле док буде контролом и дириговањем увоза неминовно потребно одржавати равнотежу с кретањем нашега извоза и развојем платног биланса, који је данас, упркос петогодишњој сталној активи спољне трговине, пасиван за нас".

То што је г. министар огласио за програм пре 32 месеца, исто је што и ми тражимо данас. Не би човек веровао да је ова изјава писана пре 32 месеца и да је после ње наступила тако велика обилност у девизама, да нисмо на њу више ни мислили нити приступали њезином извођењу. Као што је прошла девизна стиска из априла 1936 год., проћи ће и ова из 1938 године!

| У прилогу броја 55, којиће изаћи 31 дец. т.г., налази се садржај за комплет, који Вам је потребан ради повеза