Народно благостање

11, март 1939.

тиније, а тиме прошири круг купаца и тако развије једну грану ратне индустрије, комбинујући своје финансирање куповном снагом потрошема. Коњунктурни ефекат оваквог припремања народне одбране биће већи код једнаког буџета наоружања, него кад се ради о наоружању у ужем смислу. Али и овде

ТУ ЗАГОНЕТНА ПРИРОДА

Национални доходак дефинисали смо као вишак једногодишње производње који остаје пошто се из годишњег националног производа обнови продукционви апарат. У примеру који смо конструисали годишњи производ оба одељка је 4--3=7, а национални доходак 3—-2—5. Шта је с производима ратне индустрије Улазе ли и они у национални доходак 2 Ово је врло компликовано питање, и покушаћемо да му дамо најједноставнији одговор, не улазећи у све детаље проблема.

Производи од којих се састоји национални доходак по употребној вредности или су средства за производњу или за потрошњу. Средства која служе само уништавању, као ратна, не претстављају никакав доходак. Нација која би сву своју радиност посветила ратној индустрији доживела би судбину фригиског краља Мида који је умро кад му се испунила жеља, да се све, чега се дотакне претвори у злато. Јер то се догодило и с храном у грлу.

Али с друге стране производи ратне индустрије су производи капитала. За капитал је битно да оствари добит, а споредно му је какву употребну вредност имају његови производи. Питање је само има ли за њих купаца и плаћају ли више него што износе трошкови производње. Такав купац за ратни материјал је држава. Производња ратне индустрије је средство богаћења као и производња ципела, али у првом случају само за ратне индустријалце, док у другом читава нација постаје богатија. Та разлика огледа се у разлици куповне снаге с једне стране капиталиста и потрошача, а с друге државе.

Капиталист појављује се као купац средстава за производњу, а као потрошач заједно с радницима купује средства потрошње. Куповна снага за средства производње потиче или из средстава амортизираног капитала или из дела добити који се не инвестира. Куповна снага потрошача извире или из продаје радне снаге или дела добити који се не инвестира. Ова куповна снага извире дакле непосредно из производње, а огледа се у размени добара. Радник купује новцем који је добио у одељку А производећи машине, даје га капиталисту Б, а овај га враћа кспиталисту А купујући машину и тако овај опет може да плати раднике. Претпоставка за обнављање куповне снаге је, да се не прекида привредна делатност и да сви учесници у њој делују у зависности један од другог. У натуралној привреди, где сваки углавном производи што му је потребно, те повезаности нема.

Међутим, куповна снага државе не настаје у овом привредном процесу, него на тај начин да јој грађани уступају један део свог дохотка, обавезно, путем пореза и добровољно, путем зајма.

Ова разлика у постанку куповне снаге и јест важна. Кад се та снага истроши, кад се реализирају производи, на новцу се не види од какве је продаје потекао. Кад добију новац сви произвођачи су иден-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Ссрана 149

мораће да се ради више и да се подносе жртве, а да се за национално благостање добије мање него што би се постигло код исте количине рада, без ратне индустрије. Дакле увек она показује свој паразитски карактер, било тим што успорава, односно смањује цивилну производњу.

НАЦИОНАЛНОГ ДОХОТКА

тични, ратни материјал је у промету исто што и сваки други производ. Ако се пре продаје још могло говорити о категорији оних који раде за благостање и других који су непродуктивни са становишта благостања, после реализације сви изгледају једнако продуктивни. Национални доходгк, посматран у добрима, састоји се од производа цивилне индустрије. По-

" сматран у новцу он је много већи, јер један део по-

тиче од реализација ратног материјала. Новцем се може да купи сваки производ, изгледа да само од његове количине зависи и наше благостање. је ли онда оправдано супротстављати два облика националног дохотка и упасти у контрадикцију са тврдњом, да је у једном облику национални доходак и оно што у другом није2 Ако национални доходак потиче само из сектора цивилне индустрије, онда би требало заправо од новчаног израза националног дохотка одбити онолико колико је добијено у производњи ратног материјала. Изгледа дакле да смо се потпуно запетљали прибегавајући овом одбијању од новчаног дохотка да би дооили веран израз националног. Према овом излагању значило би да целокупан промет ратним материјалом треба посматрати одељено од промета осталих добара. И било би потребно да се у оптицају налази посебна количина новца за овај промет. Али држава као купац долази до новца порезом и зајмом, дакле мора га узети од лица која учествују у производњи и промету добара уопште. 1реба дакле да пређемо на сам проолем финансирања ратних поруџбина из. буџета за наоружање, односно ратног оуџета, па ће се можда ту открити, да се нисмо заплели ни у какву контрадикцију и да доиста постоји начин како се од новчаног дохотка одбија известан износ до висине правог националног дохотка.

Према томе коначно решење проблема како делује развој ратне индустрије на националну привреду досиће се кад оборадимо финансирање наоружања, односно рата. У третирању овог проблема много се греши, јер се финансирање поставља независно од самог процеса производње и промена које се у њему збивају наоружањем. Наш пут био је овај. Утврдили смо да у националној привреди постоје два одељка производње, а оба служе благостању, један посредно, други непосредно. Ратна индустрија појављује се као трећи одељак и расте на рачун прва два, тако да се развој њихов успорава или престаје. Поред продуктивног рада врши се и непродуктиван, али и поред тога он може да има, под извесним условима, и коњунктурни ефекат. Ипак, не доприноси повећању националног дохотка, а да би се добио једнак ранијем, мора нација више да ради. Међутим, у промету више није видљива природа националног дохотка, јер се све размењује за новац. Али зато се она мора да покаже поново, у нарочитом облику, код проблема финансирања који ћемо обрадити у следећем чланку.