Народно благостање

Страна 150

=. НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 10

iz uredništva:

Једа Šfelfer }

Od 1936 godine na konferencijama privrednih komora ističe se zahtev da se prometna poreza ukine na onu pšenicu, koju trgovci prodaju Prizadu. Njihovo mišljenje deli i Prizad, кој je takođe više puta tražio ukidanje ove poreze.

Porez na poslovni promet na pšenicu iznosi 2i/a% i паplaćuje se na svaku količinu koja dođe u unutrašnji promet preko trgovaca. Zadruge su oslobođene plaćanja оуе рогеze. Mlinovi takođe, ukoliko robu nabavljaju neposredno od proizvođača, kao. i trgovci za one količine koje direktno iz: voze u inostranstvo, Unutrašnji promet i izvoz pšenice u godinama dobrog prinosa iznose oko 120.000 vagona; od toga 30—85.000 vagona za izvoz, a ostalo za unutrašnju potrošnju Od količine namenjene unutrašnjoj potrošnji mlinovi, putem svoje otkupne organizacije kojom “raspolažu sva velika preduzeća, kupuju neposredno od proizvođača najmanje 70—750%/. Količina namenjena izvozu dolazi 25—30% preko zadruga i pro:zvođača, a ostatak preko trgovaca.Polazeći od toga da sav izvoz ide preko Prizada, odnosno da svu iu nabavljenu pšenicu tereti prometna poreza, izlazi da se ova poreza plaća najviše na 20—30.000 vagona. Računajući vrednost pšenice na bazi prosečne cene od 150.— Din. po mtc državni fiskus ubire od ove poreze 7.5—11 mil. Din godišnje. Uzme li se pak u obzir da mnogi sitni trgovci ovu porezu uopšte ne plaćaju i da. je mnogi plaćaju paušalno, prihod je verovatno i mnogo manji, možda jedva nekoliko miliona dinara.

Nasuprot toj Deznačainoj ulozi u fiskalnom prihodu ovaj poreski oblik namosi grdne štete i izaziva dalekosežne nezgodne posledice koje se reperkutuju na intervencioni геžim, na Žžitarsku irgovinu, a najviše pogađaju proizvođača i njegovu kupovnu snagu, Intervenišući na tržištu pšenice država garantuje minimalnu cenu proizvođačima pšenice. Istovremeno ona tu cenu umanjuje za iznos poreze na poslovni promet, koja iznosi 4.— Din po mtc odnosno Din 400.— po vagonu. Druga nelogičnost između intervencije i prometne poreze ogleda se u tome što država nastale gubitke na izvoz, ukoliko za to nisu dovolina sredstva intervencione ustanove, pokriva iz svoje kase. Na taj način država s jedne strane, garantujući cene pšenice, prima obavezu da pokrije milionski gubitak, a s druge strane tu istu pšenicu (етен рогеzom od nekoliko miliona dinara. Najzad, postojanje prometne ·poreze dovolino je da, bez obzira na oslobođenja od njenog plaćania zakonom predviđena, tereti svu pšenicu u zemlji koja dođe u promet. Praktično. to znači da proizvođači za prodatih 120.000 vagona pšenice dobiju manje oko 45 mil. dinara, da bi fiskus došao do svega nekoliko miliona dinara. Gubitak za proizvođače, dakle, desetostruk je prema koristi fiskusa. Razlika između odbitaka od cene koju dobija proizvođač i onoga što dobije fiskus ide na tret smanjenja kupovne snage proizvođača i smanjenia efikasnosti intervencionOg režima.

Poreski mehanizam pri ubiranju prometne poreze na pšenicu ne deluje svuda jednako. Nejednakost u naplati ima ža posledicu nejednakost položaja ·kupaca na tržištu. Sitni trgovci ovu porezu uopšte ne plaćaju, srednji je plaćaju obično paušalno, a samo oni veći plaćaju je u punom iznosu. Međutim, svi vrše njeno zaračunavanje. Razume se da pri tome dolazi u nepovoljan položaj onaj koji mora da računa sa plaćanjem prometne. poreze. Trgovac pak, koji je plaća paušalno ili je uopšte ne plaća, dobija preimućstvo nad većim irgovcem i ostaje glavnim kupcem na pijaci na kojoj se održava visoka marža na štetu proizvođača. Koliko je ta pojava

~

окезкт орк итеја таћа у зе пајбојје ро tome što ima slučajeva da veći trgovci, da bi izbegli plaćanje prometne poreze, prodaju pšenicu Prizadu preko sitnih trgovaca ili, šta više, i preko Zadruga ukoliko im to pođe za rukom.

U celom ovom kompleksu najinteresaniniji je položaj intervecione ustanove. Zakon je izvoz pšenice oslobodio prometne poreze. Prizad ie eminenino izvozna ustanova; smisao njegove akcije je u tome da preuzimanjem sa tržišta suvišnih količina — izvoznog viška. — Stvori preduslov za držanje nezavisne nacionalne cene pšenice. I pored toga što on celOkupnu nabavljenu pšenicu mora da izveze budući da ona pretstavlja izvozni višak, trgovci preko kojih kupuje najveći deo plaćaju prometnu porezu. Tu se ova poreza može da naplati u celosti, jer je moguća kontrola. A naplata se vrši pod pretpostavkom unutrašnjeg prometa budući da se pšenica prvo proda u zemlji pa onda izveze.

Sa načelnog gledišta zakonodavca, koji izvoz pšenice oslobađa prometne poreze, sasvim je irelevantno kojim putem ide izvoz; glavno ie da se kupljena roba izveze. A to је slučai sa svima količinama pšenice koju nabavlja Prizad.

Ovakav postupak za pšenicu koju za izoz dobavlja Prizad preko irgovaca ima i drugu, veoma nezgodnu posledicu koja isto tako pogađa i sve manje trgovce. Naime, i pored toga što postoji monopol izvoza, dešava se da — bilo zbog skoka svetske cene, bilo zbog formirania više cene na bazi podunavskog ili sredozemnog pariteta (što biva u vremenu jakog podbacivanja žetve u uvozničkim zemljama ovog зекtora) dođe do slobodnog izvoza. U takvom slučaju velike firme, koje direktno izvoze u inostranstvo, dobijaju monopolski položaji na tržištu. Plaćajući proizvođačima nešto višu cenu zbog neplaćanja prometne poreze, one isključuju sa tržišta kao kupce sve manje trgovce koji nemaju organizaciju za neposredan izvoz, Već su upućeni isključivo na rad sa Prizadom. Sledstveno ı Prizad, čije se kupovanje u takvim momentima ne isključuje, dolazi u nepovolian položai prema ovim velikim firmama.

Kao što vidimo, prema minimalnoj koristi fiskusa stoje znatne štete koje povlači sobom prometna poreza na pšenicu. Ona pogađa i proizvođača i intervencioni režim, a delom i trgovce. Proizvođač je najviše pogoden, jer, pod pretekstom ove 'poreze na prometnu količinu od 100—1920000 vagona, dobija manje čitavih 50 miliona, da bi fiskus dobio nekoliko miliona. Ako bi se pošlo sa gledišta potrošača hleba, onda bi ova poreza bila ioš nepravednija pošto je već brašno .opterećeno sa 4,25%. Najzad, videli smo da se ona plaća samo na jedan deo tržišnog viška pšenice,

Sve to pokazuje da prometnu porezu na pšenicu treba uopšte ukinuti, a ne samo na količine koje trgovci prodaju Prizadu, kako to predlažu privredne komore. Ukoliko bi se usvojio predlog komora, pod prometnom porezom ostala bi sasvim neznatna količina od možda desetak hiljada vagona; razlog za odbitke od cene na račun prometne poreze postojao. bi i dalje, pa diferencija poreze za oslobođenu količinu ne bi se pojavila u povećanju kupovne snage proizvođača. Da se za ovu diferenciju uveća kupovna snaga proizvođača i da se otkloni velika marža između cene koju dobija proizvođač i one koju ostvaruje trgovac, izlaz je u generalnom ukidanju Dprometine poreze na pšenicu. To je i nacionalno ekonomski interes; time se ne samo povećava snaga proizvođača odnosno jača njihova poreska sposobnost, nego otpada razlog za umanjenje efekta državne intervencije i otklanja uzrok пеједпаkost kupaca na tržištu.