Народно благостање

11 март 1939

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 151

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

На овогодишњем зберу акци“ онара Народне банке пало је тврђење, да ми прескупо плаБамо клириншку марку, 13,80 дин. док се она може да купи на пијаци за 5 дин; да у пркос тој високој цени клириншке марке постоји опасност да је платимо још скупље.

(Ово тврђење није наишло на опозицију ни од стране акционара, као ни од оне управе. Не знамо да ли се из тога сме извести закључак да су присутни делили горње гледиште. Ми га сматрамо за погрешно из следећих разлога. Да ли је скупа клириншка марка

s—ssssK—IIIEE+>—+:EEEZZ>1G=ZKZZzi—— _

1) Никаква аналогија не постоји између папирне и сребрне марке која се може купити на тржишту (свакако не за 5 дин. већ много скупље, али несумњиво испод курса клириншке марке) и клириншке марке. Клириншка марка У ствари није марка у смислу телесног новца; бројком се изражава оорачунски курс између динара и марке за робне и друге трансакције, које се врше преко робног клиринга. Клириншка марка је у ствари, ако хоћемо да останемо при претстави о сретству плаћања, неограничено платежно сретство у унутрашњости Немачке за робу и за туризам. Иначе клириншка марка је упутница на немачку робу за купца робе и на немачке хотеле, железнице итд. за туристу. Џапирна и сребрна марка пак је за Немачку без икакве вредности. Она у Немачкој није новац или управо, новац који је избачен из течаја, као например аустроугарска круна у Југославији. Највише што појединац може да постигне папирном и звечећом марком, то је да му је одузму на граници или да навуче годину дана затвора. Толико је велика разлика између немачког звечећег и паџирног новца ван Немачке и т.з, клириншке марке,

2) Потпуно је неосновано тврђење, да ми плаћамо клириншку марку сувише скупо. Напротив ми је плаћамо врло јевтино — наравно упоређујући је са марком истог квалитета т.ј. са марком којом се може слободно куповати роба у Немачкој и плаћати. Колико је нама познато, једна једина земља на свету добија нешто јевтиније клириншку марку или кратко, марку са неограниченом платежном способности у Немачкој, то је Румунија. Мислимо да и Мађарска има право на јевтинију марку, али, ако се не варамо, ова је нешто скупља него наша. Иначе нео свет плаћа немачку марку много скупље но ми, Ко, например, купи на страни карту за железницу или које друго саобраћајно сретство, кроз Немачку, тај ће да плати марку много скупље него што је ми плаћамо у Југославији, Марка у Лондону кошта 22 дин. у Цириху 22.8 дин. по паритету фунте од 258 дин. итд. према томе Енглез, Швајцарац, Холандез, Американац итд. плаћају марку око 22 дин, док је ми плаћамо 13,80 за робу и 17,80 за саобраћајна сретства. | |

- Из овога излази јасно да је немачка марка код нас најјевтинија,

8) Курс од 13,80 дин. за марку не само да је веома јевтин у упоређењу са курсом исте марке на другим тр"жиштима, већ и са гледишта наших привредних интереса. Клириншка марка служи као сретство плаћања нашим увозницима и извозницима. Увозник купује марку за динаре, а извозник је продаје за динаре. Кад би наш трговински биланс био потпуно уравнотежен, онда би курс марке био потпуно: равнодушан. Колико платимо марку, толико је нама Немци плате. Ако би наш трговински биланс био пасиван, онда би смо ми свакако имали рачуна да клириншка марка буде што јевтинија, Али'ако би наш трговински биланс био

активан, тј. ако бисмо ми више продавали Немачкој него што од ње купујемо, онда бисмо имали рачуна да курс марке буде што виши. Наши извозници продају робу за марку и следствено, у колико је марка скупља у толико више добија произвођач аграрних производа, као и осталих који се извозе у Немачку. Другим речима, у колико је скупља марка у толико је већа цена коју Немци плаћају за наше производе у динарима, Па како смо ми у последње време стално активни у свом трговинском билансу са Немачком, (1988 извоз 1,813,7 мил, увоз 1,617,9 мил. динара, актива 195,8 мил.) онда је наш рачун стално био и јесте да марка буде што скупља.

Немци су били мудри кад су у првом уговору о плаћању с нама оборили марку према динару и тиме фаворизирали свој извоз у Југославију. Ми смо одувек били противни прецењивању динара према марки у уговорима са Немачком. Чуло се, а и по новинама је писано, да су Немци захтевали да се повећа курс марке и да су наши једва успели да то отклоне. Зашто су то Немци радили није нам познато, али је ван сваке дискусије, да повећавање курсне марке отежава извоз Немачке у Југославију и олакшава из Југославије у Немачку. Наши су одбили повећање цене клириншке марке, вероватно из разлога што желе да форсирају извоз у неклириншке земље. Али то не значи да је то у интересу нашег произвођача, специјално сељака, на против, то је оживљење некадање политике примата девизе над увозом. А то није добро: и О утетепа па угеше шКагије se kod nas na potrebu Oosnivanja instituta za proučavanje konjunkture. Tu skoro jedan slovenački list doneo |e DOnOVO sugestiju u tome sm:slu.

Mi,smo svakako jedina zemlja u Evropi, koja nema toga instituta. Sad bi bio red da izložimo sve koristi takve ustanove. Ali mi to nećemo raditi iz razloga što bismo t:me razbijali otvorena vrata. Izgleda da su merodavni faktori kod nas potpuno ubeđeni u potrebu i kori:snost ove ustanove. O tome je dokaz činjenica da se izdatak na nju već dve godine unosi u državni budžet. Ako bi slučajno bilo još kog merodavnog faktora koji ne bi bio ubeđen, onda ie dovolino ukazati na to da tu ustanovu imaju sve države (i Bugarska), pa

Oko instituta za proučavaпје Копјипкшге

„da se dođe do zaključka da i mi to treba da imamo.

Što taj institut nije do danas ostvaren u prkos dvogodišnjem postojanju kredita, ima se objasniti jednim argumentom, koji i mi smatramo za opravdan: Ministar trgovine naime smatrao je da u personalnom pogledu nije potpuno obezbeđeno funkcionisanje te ustanove, kao što je to potrebno. Na tržištu naših stručnjaka za proučavanje konjunkture nije video snage koje bi potpuno garantovale uspeh tog instituta. Mi svakako da nismo bez tih stručniaka, ali je konstelacija bila takva, da je bolje bilo odložiti privođenje u delo te ustanove. Možda je u tome bila uteha činjenica, da

postoji odelenje za ekonomske studije kod Narodne banke i

da ono popunjava tu prazninu. Ovu utehu pak mi ne delimo.

Interesantna je istorija tog odelenja Narodne banke. Ono je osnovano uz neslaganje merodavnih faktora u Narodnoj banci, na inicijativu samoga guvernera, čoveka koji nije učio Političku Ekonomiju, ali koji je imao neverovatan interes za ekonomska obaveštenja. Ali se usled tog neslaganja među merodavnim faktorima u banci odelenje razvijalo pod uslovima koji ga nisu mogli podići na potrebnu visinu. Razna