Народно благостање

22. април 1939.

pogledu bezbednosti. Zato su one vrlo različite i nepouzdane, ali prema ozbilinosti izvora nisu ipak za odbacivanje, Takvu verodostojniju procenu dao je londonski »The Economist«e o nemačkom ratnom vazduhoplovstvu.

lako po odredbama УМегзајзког mira Nemačka nije smela da izrađuje vazdušnu flotu, ona je ipak imala oko 300. aparata, koji su upotrebljiavani u civilne svrhe, ali su građeni bili tako da se mogu lako preudesiti u ratne mašine. Nemačke firme imale su svoje fabrike u inostranstvu, koje su gradile za Nemačku ratne mašine, a zato šu od države uživale pctporu.

Današnja industrija nemačke avijacije sastoji se od 29 manjih i većih firmi koje imaju ukupno 51 fabriku. Povrh toga ima 17 fabrika motora. Starije nemačke firme posle 1933 simo su proširile svoja preduzeća. Tako. Junkers, osim fabrika u Dessau, ima nove u: Breslavi, Kothenu, Lajpcigu, Magdeburgu i Leopoldshalu. Proizvodnja je organizovana tako da izvesne fabrike rade samo modele, a ostale proizvode što veći broj tih modela, pri čemu im vrlo različite fabrike liferuju delove. U njima je zaposleno oko 170.000 radnika, od kojih oko 1/3 žena. Radno vreme je između 52 i 60 sati nedeljno.

Krajem 1938 nemačko vazduhoplovstvo imalo je oko 280 eskadrila, od po 12 aparata, od kojih su tri u TezerVi. Prema tome broji mašina prve borbene linije bio bi 3400, a tome freba dodati i oko 500 aparata u rukama policije i oko 700 za vežbe pilota. U ratu, dakle, može biti mcbilisano oko 5500 do 6000 aparata prve linije, a nepoznato je koliko ih ima druge i treće linije. Prisajedinjeniem Čehoslovačke dobila je Nemačka 76 eskadrila i oko 750 aparata.

Na sam front može se od toga broja baciti oko 4.700 aparata, od toga 2500 bombardera. Međutim, po programu engleska avijacija krajem marta o. g. trebala je da ima 2370 mašina, ali se drži da ie ubrzanom proizvodnjom taj broj prekoračen.

Jedan američki stručnjak računa da mesečna рго:vodnja u Nemačkoj iznosi 800 mašina, ali »Economist« je ceni na 500 komada 1938 i za poslednjih nekoliko meseci mogla je biti povećana na 600. Engleska proizvodnja dostigla је 400 aparata mesečno, tako da je odnos 3:2 aparata. Sa prisajedinjenjem Čehoslovačke odnos će biti još nepovoljniji za Bnglesku,

Tendencija je Nemačke što više lovaca, a relativno manje bombardera, ali da se dostigne što veća brzina kod obe vrste aparata. Novi tip Messer-Schmitt, s dva aparata od po 1300 koniskih snaga, ima brzinu od 350 milja na sat, a novi Heinkel dostiže brzinu od 440 milja. Ali »Economist« drži da njihova brzina nije veća od one koju razvijaju engleski aparati. :

Po dolasku generala Udeta za tehničkog direktora nemačkog ministarstva vazduhoplovstva napušteno je građenje teških bombardera sa četiri mašine, za veliku udaljenost, i sa dve mašine za manji radius. Smanjena je nosivost a DOVe• ćana brzina. Mašine su dobre građe, tehnički savršene, ali upotreba surogata ima svojih loših strana koje će se jače ispoljiti u ratu. List drži da su engleske mašine još savršenije i od boljeg materijala, a najveća superiornost je kod boraca. Od nemačkih bombardera ni jedan se ne može uporediti s engleskog Blenheimom. Ali nemačka industrija je sposobnija za masovnu proizvodnju. Nemačka ima više tipova, ali to se ne smatra prednošću. Težnja je u suprotnom pravcu.

· Jedinica vazduhoplovstva je eskadrila, Tri езкадте čine »Gruppe« a tri grupe — »Geschwader«. Osoblje vazduhoplovstva broji 150.000 oficira i vojnika. Dobrovoline vežbe · za pilote vrše se prethodno kod Nazional-Sozialistische Flieger Morps, koji je izdao već 60,000 certifikata, Ali sa obrazo-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

__Страна 247

vanjem pilota ide teže, tako da je zbog toga изрогепа ргоizvodnja aparata. Dva centra postoje za vežbe parašitista, Nemačka ima 900 aerodroma na raspoloženju, od toga čisto vojnih 180. Engleska ima oko 400 aerodroma.

Problem sirovina je još uvek težak. Ipak postignut je veliki uspeh, tako da je kod gradnje lakog tipa za vežbe Arado Ar 79 upotrebljeno svega 16% stranog materijala. Najteži problem je kod pogonskog materijala. Sadašnja godišnia potrošnja iznosi oko 6 mil. tona benzina, a proizvodnja oko 1,2 mil. tona. U ratu potrošnja će se popeti na 15—290 mil. tona. A tada će biti teško proizvoditi veću količinu ben« zina u zemlji, ier bi zato trebalo jako povećati proizvodnju uglja. ;

»Hrvatski dnevnik« od 7 marta

Bojkot hrvatskih trgovaca 1939 godine doneo je sledeći

u Sloveniji članak: „Mi smo već nekoliko puta pisali o postupcima nekih

mjesnih vlasti u Sloveniji, koje veoma čudno nastupaju prema našim liudima iz Hrvatske, a osobito prema trgovcima, koji dolaze u razna slovenska mjesta na sajmcve. Poznato je, da su naši trgovci, pogotovo oni, koji žive na granici Slovenije i Hrvatske, dolazili svojim šatorima na sajam u Sloveniju, kao što su i slovenski trgovci prelazili na hrvatski teritorij. Medjutim su se u posljednje vriieme ti odnošaji zaslugom slovenskih trgovaca tako zaoštrili, da ie potrebno o toj stvari nešto progovoriti.

Ivan Pavić, trgovački putnik, koji je u Sloveniji godinama prodavao papirnatu robu, naišao je sada na velike zapreke. On je doduše u trgovinama opazio natpise, da svaki trgovac mora kupovati samo slovensku robu, ali to nije uzeo sasvim strogo. Kad je medjutim došao do jednog trgovca u Ljubljani, ovaj mu je rekao, da se boji kupiti od njega robu, jer bi to mogli saznati drugi trgovci. Što više, rekao mu je, neka mu ni poštom ne Šalje ništa, jer se tada može saznati, da je kupio nešto u Zagrebu. Ili drugi slučaj.

Jednog dana dodioše neki naši trgovci u Sloveniju u jedno. mjesto na hrvatskoj granici gdje htjedoše postaviti svoje šatore s raznom robom. Tada su došli neki ljudi iz općine i zabranili im postavljanje šatora. Nisu otvoreno rekli, zbog čega im to zabranjuju, već su im odgovorili, da moraju čekati na odluku načelnika. Tai „gospud načelnik” je donio odluku, ali tek na večer, kad je sajam bio svršen. Toga dana naši trgovci nisu mogli prodati ništa od svoje robe. „Gospud načelnik” očito nije ni mislio na to, da je u Zagrebu Zaposleno toliko služavki, konobarica i raznog drugog osoblja iz Slovenije, pa što bi bilo, ako bi se jednog dana okrenula batina? Ne valja mu posao!”

Stvar koju je izneo »Hrvatski dnevnik« vrlo je ozbilina. Tu treba da se razlikuje dvoje: bojkot hrvatskih trgovaca koji su organizovali slovenački, i postupak samoupravne vlasti prema hrvatskim trgovcima. Oboje pretstavlia napad na slobodu trpovine. Slovenački trgovci u želji da lokalno tržište sačuvaju samo za sebe poslužili su se nedopuštenim i po njih vrlo opasnim sredstvom zaboravljajući pri tome da bi se ono moglo primeniti i prema njima u drugim krajevima države. Razumljiva je želja kod svih privrednika da prošire krug sVojih mušterija, ali se to nikada ne sme činiti boikotom. Za to postoje druga sredstva: ponuda artikala jednakog kvaliteta po nižoj ceni ili boljeg kvaliteta po istoj ceni, Najžalosniie je u ovoj stvari to da se nad nekim trgovcima koji takav postupak ne odobravaju vrši pritisak i nagoni ih se da učestvuju u bojkotu. Da li su se organizatori tog opasnog posla upitali, šta bi bilo ako bi i hrvatski trgovci za uzvrat počeli da bojkotuiu slovenačku robu? Nastao bi pravi rat