Народно благостање

Страна 340

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 22

IV ZA I PROTIV

Ozbiljna kritika države kao privrednika pojavila se u jeku liberalizma, polovinom 19 v., ali |e počela već s Adamom Smitom. Smit rezonuje još uvek u kategorijama feudalnog društva, jer stvarno govori o vladaocu i njegovim činovnicima, ističući da su smisao za privređivanie i upravljanje državom toliko različiti, da se ne mogu da nađu spojeni u jednom licu. Njegova kritika je lična, i zato je mnogo dublja ona koju je polovinom 19 veku dao Umpfenbach, polazeći od države u apstralktnom smislu. On |e uglavnom izneo sve razloge koje će kasnije generacije samo ponavljati. Njegovi razlozi protiv državnog privređivanja su politički, privatnoprivredni, nacionalno-privredni i čisto fiskami. Država je najmanje ekonomična kao privrednik. Prvo zato što ona može da vodi privredu samo preko činovnika, pa i kad su oni najpošteniji, nedostaje im pokretnost i požrtvovnost u poslu. Oni ga obavljaju kao svaku drugu dužnost koja bi im bila dodeljena, dok se u privredi traži pronicavost i brzo snalaženje, a sve su to osobine koje poseduje onaj koji je privređivanje odabrao kao profesiju, težeći za sopstvenom koristi, a ne bavi se njim slučajnim dodeljivanjem dužnosti od strane države. Ukoliko bi pojedini činovnik imao kvalitete privrednika, on vrši svoju funkciju u jednoj birokratskoj mašini, gde te njegove sposobnosti ne mogu da dođu do izraza. Gubi se vreme na traženje odobrenja da se donese neka odluka, koči se rad birokratskom kontrolom, razvija se ogroman kontrolni aparat koji jede velik deo dobiti koja bi se inače postigla. Kao privrednik država vodi konkurenciju sa privatnim licima, koji su poreski obveznici. Ona im sužava polje rada i slabi tako njihovu poresku snagu, a s druge strane sama postaje zavisna više od prihoda koji se kolebaju prema promenama konjunkture. Izvori državnih finansija freba da budu što stabilniji, da ne bi promenom konjunkture država ostala bez prihoda. Na kraju, politički razlog protiv angažovanja države u privredi je, da ona tim dobija samostalne izvore prihoda i izvlači se ispod kontrole parlamenta koji odobravanjem i neodobravanjem budžeta može da održi ili sruši jednu vladu.

Liberalizam je dao najoštriju osudu države kao privrednika. Zato što je u principu bio protiv svakog mešanja države u privredu, nije mogao da izvrši kritiku i u pozitivnom smislu, da odredi način na koji bi država mogla da bude dobar privrednik.

Već pod kraj 19 veka menja se shvatanje. Razvoj krupnih preduzeća kojima upravljaju plaćena lica praktično je oborio shvatanje da je sopstveni interes preduzetnika presudan za uspešno vođenje preduzeća. Sopstvenik i upravnik preduzeća ne moraju više da budu isto lice, a u većini shuičajeva oni to nisu i ne mogu da budu. Razvio se ip plačenih stručniaka za upravljanje preduzećem, pa kad ih može da ima privatno preduzeće, može isto tako i država. Kritika nesposobnog činovnika važi utoliko što država ne sme da postavi na upravu preduzeća lice kao što ga postavlja u kakvo god nadleštvo, nego prema prirodi ·posla mora da odabere takvog stručnjaka koji najbolje odgovara. Iskustvo je pokazalo da odanost poslu dolazi sa razumevanjem, pa ako se kod činovnika moglo govoriti o osustvu volje za posao, to je dolazilo od nerazumeva–

nja, a ne iz samog fakta što je činovnik. Privatni interes je u svakom slučaju snažan moliv za što potpunije angažovanje ličnosti u vođenju jednog posla. Ali on može biti zadovoljen i na drugi način, ne samo (ако da direktor bude u isto vreme i sopstvenik. Tantijeme, visoke plate, društveni položaj, sve su to motivi koji mogu da izazovu kod ličnosti koje upravljaju onu aktivnost u poslu, koju bi one razvile i u sopstvenom.

Prema tome individualistička liberalna kritika korigirana je prvo u tom smislu da plaćena lica u državnoj režiji ne mogu da vode uspešne poslove kao u privatthom preduzeću. Ali zato, u celini, prihvaćen je drugi deo kritike, u pogledu organizacije posla. Za 150 godina do danas nije se ništa izmenilo m shvatanju o štetnosti birokratskog upravljanja privrednim preduzećima. Ipak, razlika ie u novijem shvatanju u tom pogledu, što se iz ideoloških razloga ne odbacuje a priori svako angažovanje države u privredi. Liberalizam je privredu smatrao domenom koji treba rezervisati privatnim licima. Izvršivši kritiku birokratizma on nije ni pošao dalje, da, odbacivši taj oblik upravljanja, potraži drugi. Međutim, promenjeno shvatanje o ulozi države, koncesije socijalističkim tendencijama da bi se time parirao sam socijalizam, prodiranje shvatanja o socijalnim zadacima države, interes odbrane zemlje, nedoraslost privatnog kapitala za izvesne krupne investicije, sve su to momenti koji su gurali državu da se jače angažuje kao privrednik. Ali kao privrednik ona mora da prihvati u celini način upravljanja kao u privatnom preduzeću i da u njega ne unese ni jedan elemenat svoje administracije. Jer njezina administracija je DOdešena specijalnim političkim zadacima. Ako je u tom pogledu savršena, baš zato mora da bude štetna ako se primeni na postizavanje neke druge svrhe.

U pravu je još u rimsko doba prodrlo shvatanje da је država u građanskim poslovima ravna privatnom licu. To podvajanje kod upravljanja državnim privrednim preduzećima nije moglo da prodre dugo, uglavnom iz političkih razloga. Političarima je konveniralo da u biroktratskom upravljanju državnim privrednim preduzećima imaju uvek neposrednu kontrolu nad njima i da po svom političkom uticaju rezervišu u njima za sebe izvesne koristi. Nije dakle birokratski način upravlianja bio jedini razlog slabim privrednim rezultatima državnih preduzeća, nego i to što je na ovaj način politika mogla da se umeša u upravljanje poslovima. Odstranjenje ovog neposrednog političkog uticaja istaknuto je u novijoj literaturi, pored odstranjenja birokratizma, kao drugi važah razlog, da se upravlianie državnom privredom postavi na organizacioni princip po kome će biti s jedne strane određeni zadatci koji se imaju postići, ali zato u samom postizavanju data maksimalna mogućna sloboda samoj upravi preduzeća. Gotovo po jednodušnom shvatanju svih pisaca ovo odstranjivanje političkogz uticaja ne može se postići idealno, |er država је politička organizacija, pa i onda kad političari nemaju mogućnosti da neposredno uplivišu na rad nekog preduzeća nije isključeno da dođe do izraza uticaj u tome, što bi kod izbora lica koja će upravljati preduzećem prodrli ne najsposobniji, nego oni s najboljim vezama.

V ODNOS DRŽAVNE PRIVREDE PREMA PRIVATNOJ

U principu, po najnovijem shvatanju, država može da se uspešno bavi privređivanjem. Pitanje је зато паčina upravljanja i izbora lica, Ali najdelikatnije pitanje

koje se postavlja u praksi nije moglo da bude rešeno jednoobrazno, a to je koliki udeo državna privreda sme da ima u nacionalnoj privredi. Jer država nema misiju