Народно благостање

10. јуни 1939

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 355

ЛОНДОН НЕ ВЕРУЈЕ У РАТ

= писмо с пута ~

[ РАЗГОВОР С ЈЕДНИМ КОНЗЕРВАТИВНИМ ПОЛИТИЧАРЕМ

Лондон — Духови

Последњи месец дана лондонска берза показала је толики оптимизам, да је пребродила највећи део бесе која је настала од августа 1937 год. — кад се завршила висока коњунктура у целоме свету. Ивтересантно је да није нигде обраћено довољно пажње овој појави; а још је интересантније да се нигде у енглеским берзанским извештајима. није могло наћи њено објашњење. Извештаји са берзе били су обично кратки и односили су се већином на догађаје истога дана или исте недеље. Нигде није било једног дубљег погледа на узроке те једномесечне хосе. А берза је у Енглеској привредни барометар у пуном смислу речи, из разлога што је тамо велики део на“ дионалне имовине уложен у хартије од вредности и што велики део националног дохотка потиче од купона, Због тога је наше прво питање упућено једном конзервативном политичару, старом познанику, ч0веку од великог утицаја и угледа, гласило:

— Како да објаснимо овако снажан оптимизам на лондонској берзи>

—- Чињеницом да је ратна опасност у Европи пала близу нуле. Да би вам то било што јасније, допустите ми да употребим једну "необичну фигуру ради обележавања ратних циљева Енглеске. Она их има два: 1) да спречи рат по сваку цену, 2) да се што пре престане са наоружањем. |

С енглеске стране не може уопште да дође до објаве рата. На континенту се чује често тврдња, да наша спољна политика води у рат. То је заблуда или инат: наша спољна политика има за циљ закључење искључиво дефанзивних савеза. Ми смо се обавезали да помажемо само ако су савезници нападнути. Наша обавеза гласи, да им помогнемо ако је угрожена њихова независност. Прича о томе, да се не може да утврди ко је нападач, остаје гола прича, Не може се ни у једном питању постићи споразум кад се неће, а кад се ради искрено, онда се врло лако може да зна, већ на основу развитка догађаја пре тога, ко је нападач.

— Кад сам пре два месеца говорио с вама, ви сте очекивали рат, у најкраћем року: за месецдва дана, и то иницијативом с оне стране.

— Да, јер смо онда тек почели да преговарамо с Пољском. Па не само то, него је много што шта у међувремену промењено. Пре свега много се јасније гледа на међународну ситуацију данас него пре два месеца. Данас много боље познајемо психологију друге стране — прешло се с ратне психозе на проучавање реалности. Ми ствари овако гледамо. Постоје многобројни захтеви од стране појединих лржава у међународној области. Али нити смо вољни да о сваком захтеву водимо рачуна, нити сваки захтев може довести до рата. Што се тиче захтева држава осовине, ту постоје два, чију оправданост ми признајемо. Један се захтев односи на колоније,

а други на националне интересе у склопу немачко- . пољском. Што се “тиче колонија, ви сами знате да ·

то не може бити повод за рат. То је немачко гледиште. То је и наше гледиште, јер ми сматрамо да

се, под гаранцијом да неће бити више рата, и у том погледу могу чинити велике концесије Немачкој. Исто тако се да наћи компромис и у питању источне Пруске. Код оваквог стања ствари апсурдно је и помислити да би ма ко ризиковао да изазове рат, који би се истога дана претворио у светску конфлаграцију. За сваку људску радњу постоји критеријум здравога разума. Немачка се налази на врхунцу економског · просперитета. Њезин четворогодишњи план још није завршен, — а по нашем, енглеском, схватању он је намењен искључиво подизању независности Немачке за време рата. Накратко, претпоставити да би државе осовине због ових питања ризиковале рат, значи потцењивати способности њихових управљача. Данас се не може више ићи у рат као бос у бару, с обзиром на жртве које он захтева. А при томе још увек мора да остане решавајуће за рат и питање шанса за успех. Нико не може да покрене рат, а да пре тога не нађе да има најмање 50% шанса за успех. А код данашње технике рата и код опште ситуације, нико не може рећи да би имао тих 50%.

Уосталом, стратези су се одувек питали постоји ли тих 50% вероватноће да се рат добије на бојном пољу. То је стратешко-тактичко питање. Али сада је много важније привредно-стратешко пита-

· ње, а то је, може ли се издржати привредно онолико колико је времена потребно да се добије рат.

—- Нама који већ годину дана очекујемо сваки дан рат, тај изненадни оптимизам не иде у главу. ја бих пре рекао да је тај оптимизам дошао због тога што је свету досадило да очајава. Не видим, међутим, тако ведар хоризонт.

— Кад кажем да ми, у Енглеској, сматрамо да је ратна опасност пала близу нуле, тиме нисам казао да је све у реду. Напротив. Међународна ситуација је врло нездрава, групе су се и сувише удаљиле једна од друге, разговарају непријатељским језиком и прете једна другој. Не могу порећи да у таквој ситуацији може да букне изненада рат. Али с друге стране, цела политика Чембеоленова до сада састојала се у томе да спречи рат. То важи и данас.

— Дакле, ви сматрате да државе осовине стоје на истом местуг

— Сматрам. Истина, то не значи да су оне готове да се разоружају — а то је, као што знате, наш други политички циљ. Напротив, може се рећи да оне воде активну политику мира уз наоружање и ра-

"тоборно држање. Чак је све већи број људи у Ен"глеској који сматрају да се данас води други један

рат, рат утркивања ко ће дуже да издржи са наоружањем, односно на рат финансијског исцрпљења непријатеља. По себи се разуме да наоружање и држање врло великог броја војске под заставом тражи огромне финансијске жртве. Ако се буде проду-

"жила ова ситуација, онда ће све државе морати

прићи инфлацији. Инфлација је повећање цена, односно поремећај равнотеже између главних елемената народне привреде: цена, трошкова, наднице, добити итд. У том погледу су у повољнијем положају