Народно благостање

Страва 424

Нови покушај санације иде за тим да се уклони страна конкуренција. Амерички министар пољопривреде сазвао је за септембар 1939 светску конференцију произвођача памука, на којој би требало да се расподели светско тржиште. У Њујорку се тражи да се Америци осигура квота од 5—6 мил. бала, скоро за два милиона више него што је извезено прошле године,

Ова конференција има мање изгледа на успех него пшенична. Иако се ни једна друга земља од оних које производе памук не може мерити с Америком по обиму производње, нити имају нарочито велике залихе памука непродане, све су много више зависне од његовог извоза. Прошле године на памук је отпадало у САД 7,3%• укупног извоза, у Египту 70,5%, Судану 61.4%, Уганди 73, Индији 14,80, Бразилији 18,4%/. Египат извози 95 своје производње; Бразилија и Индија по 50%, САД 56%. Многе од ових земаља успевају да пласирају своје вишкове на бази специјалних уговора којима су им одобрени контингенти извоза у коју другу земљу. Приступањем међународној расподели тржишта оне би изгубиле делимично своје тржиште, а питање је да ли би тај део могао да припадне којој другој земљи, обзиром на несташицу девиза. Сазивајући конференцију САД су најавиле да траже за себе да им се дозволи премирање извоза. Из тога се може назрети какву политику оне мисле да воде ако конференција не успе. ЕЦ _ ||ре годину дана, када је најавила нови програм јавних радова, влада САД није очекивала да ће се конњунктурни успех показати пре пролећа 1939. Политика новог трошења хтела је да искористи искуство стечено у коњунктурној политици до 1987, и зато је обраћена пажња на покретање приватне иницијативе. Међутим, ствари су ишле својим путем. Велико оживљење привреде од половине 1938 преломило се већ у децембру, а ни очекивања да ће послови поћи боље на пролеће, нису се испунила. Април је поново показао јак пад у производњи према марту. Ситуација је постала таква да влада није више могла да очекује да оживљавање дође само по себим најавила је нови програм, о коме су саошштени само основни подаци.

Нови програм јавних радовау С. А. Д.

По новом програму издаци се пењу на 2,060 милиона долара, а од тога биће утрошено у 1939/40 буџетској години 870 милиона. Овај износ утрошиће се на јавне радове од којих се спомиње грађење путева, мостова, путева за саобраћај великом брзином, насипа, водовода. Биће образовано једно државно предузеће које ће откупљивати приватне железнице и давати их поново у закуп за износ који ће после одређеног броја година донети онолико колико је плаћено за железницу. Закупник може увек да тражи да откупи железницу. То би био један од начина санације железница, далеко од оног који је предлаган из два супротна табора. Желеничке компаније тражиле су да се повиси тарифа, а са левице је тражено да држава преузме железнички саобраћај. У плану је електрификација села и повећаће се помоћ која се даје фармерима за куповање фарми и за вршење оправки,

Од горњег износа употребиће се 500 мил. долара за кредите иностранству, који треба да служе унапређењу америчког извоза. Од тога 200 мил. отпада на 1940 годину. Кредити ће бити дугорочни и краткорочни, а биће подељени и оним земљама које су у заостатку са отплатама дуга. Пошто су код тога за пример споменуте неке јужноамериканске државе, може се закључити да се трговински кредити неће давати земљама у које је извоз капитала за-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 27

брањен зато што не плаћају ратне дугове. Кредите ће одо: бравати Експорт-Импорт банка, а даваће се уз клаузулу да морају бити употребљени за куповање робе у С.А. Д.

Као и код ранијих програма јавних радова и овог пута популаризирана је теорија која треба да их оправда. То је теорија „презреле привреде“, каквом је названа америчка, а главна карактеристика овакве привреде је у том што се у њој више не могу да врше инвестиције оног обима који одговара капацитету индустрије. Теорија је доста стара, али у последње време је поново оживљена подацима које је скупио „привремени национално-економски комитет" (ТМЕС). Материјал је интересантан нарочито с тога што су износи инвестираног капитала доведени у везу са националним дохотком. Између 1923 и 1929 инвестиције су износиле 192% националног дохотка, пале су у депресији на 6% 1933 и попеле се на 19,29 1937, а 1938 опет пале на 19,2. Требало би да једна петина националног дохотка оде на инвестиције, па би тек тада могли да буду запослени сви радници. Из овога је изведен закључак да се на приватну иницијативу не може чекати, него да држава мора да поново развије програм издатака. Верује се да ће оживљење доћи тек следеће године, али код тог прорицања овог пута одлучује политички интерес, јер следеће године су избори за претседника.

Нова је појава оснивање фонда извозног кредита. То је корак више у организовању трговинске експанзије. Досада се трговинска политика ограничавала на закључење трговинских споразума уз клаузулу највећег повлашћења, а изузетно одобраван је по којој држави и кредит. По примеру Енглеске, која у јавном кредиту налази главно средство помагања извоза, и у САД то треба да буде систем.

Teorija о »ргегтејој рпугед«, uzeta da opravda novi program javnih radova u SAD, izazvala ie oštru kritiku. Amerika је izvela nekoliko tih planova, a niKRad oni nisu bili sposobni da izazovu trainiji polet. Uprkos njima, vrhunac poleta bio je 1937 niži nego 1929, док 1938 nije dostignut ni vrhunac iz 1937, a već je došlo do pada. Pojavilo se čak mišljenje da bi američki ciklusi ubuduće pretstavljali cik-cak liniju u kojoj vrhunac jednog poleta stoji uvek ispod nivoa predašnjeg. To opšte popuštanje američke konjunkture stoji u vezi sa investicijama, ali volumen privatnih investicija je uvek zavisan od drugih faktora, u prvom redu od interesne stope i od rentabiliteta proizvodnje. U SAD interesna stopa je veoma niska, što znači da kapitala ima i suviše, ali rentabilitet nije nikakav. To traje već godinama i kao objašnjenje uzimana je i poreska politika, kojom је Ruzvelt više išao za svojim reformatorskim ciljevima, nego fiskalnim, tako da ie zbog toga i došlo do sukoba s privatnim kapitalom, posle čega je govoreno i o štraiku kapitala kao uzroku mrivila u američkoj privredi.

Po podatcima koje je objavio »The Economist« izgleda da je glavni razlog niskom rentabilitetu visina nadnica. Američka industrija imala je oduvek skupu radnu snagu, a naročito industrija koja proizvodi sredstva za proizvodnju. Ali za poslednjih nekoliko godina radna snaga је naglo poskupila. Između 1999—1938 prosečna zarada po času povećala se za 93%. Međutim, kada se uzme u obzir da su u isto vreme in-

šta pritiska američku privredu

dustriske cene na veliko pale, relativni porast nadnica za to-

vreme iznosi ništa manje nego 49%. Očigledno je da je ovakvo kretanje nadnica moralo da bude katastrofalno po rentabilitet. lako je u tome periodu vršena racionalizacija i tako obarani troškovi proizvodnje, ona nije bila opšta, nego samo u izvesnim granama i više ograničena na preduzeća koja su