Народно благостање

30. септембар 1939.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 613

(оса рјасасе зе 0,50 Фп. О razlozima reforme Ministarstvo je dalo saopštenje javnosti (dnevna štampa od 23 septembra) koje sadrži sledeća tvrđenja:

1) U telefoniju država je uložila kapital koji je dobiven putem zajmova koje Ministarstvo otplaćuje, pa mora da vodi računa o njegovom ukamaćenju, budući da telefonija ne spada u javni državni domen, već u kategoriju preduzeća koja svojim prihodima imaju da isplaćuju troškove i investicije kao kod privatnih;

2) Kod nas se telefon zloupotrebljava, jer u Beogradu prosečno jedan pretplatnik govori dnevno 14,11 puta prema 2,8 do 8 u drugim evropskim velikim gradovima; 3) Cilj je nove tarife da pokrije troškove instalacije i održavanja, koji iznose 8.000 odnosno 600 din. godišnje. Međutim, taksa od 0,50 »ne pretstavlja cenu koja će državi doneti neke velike prihode, već je šta više neizvesno da li će isplatiti sve troškove«. U zemljama koje navodi Ministarstvo ova je taksa znatno veća;

4) Kao naročita olakšica navodi se, da se prijave međugradskih razgovora, smetnji i traženje informacija neće registrovati! A sopstvenicima telefona u javnim lokalima »željeni i neželjeni posetioci isplatiće onaj broj razgovora koje oni po tarifi plaćaju«.

Prvo tvrđenje je načelno važno. Po onome što se do sada znalo o stavu naše države prema telefonu, telefonija |e (kao i pošta uopšte) smatrana institucijom javnog, opšteg interesa. Sada je telefonija proglašena privatno-privrednom funkcijom, koja nije neophodni atribut države pa, prema tome, ni domen javnog, opšteg interesa, te se umesto eksploatacije po principu javne korisnosti ima da eksploatiše kao svako preduzeće u rukama privatnika. A prvi rezultat takve eksploatacije jeste, da se moraju pokriti svi troškovi i preko toga postići uobičajena prosečna dobit. Ako usvojimo ovaj princip, njegovim konzekventnim izvođenjem moramo doći do sledećih zaključaka:

Prvo, da taj posao može da obavlja i privatna inicijativa; drugo, da u takvom slučaju ni država ne sme da bude skuplja od privatne inicijative; i treće, da se državi ne osporava pravo čiste dobiti, ali pod uslovom da ona bude u granicama dobiti privatne inicijative.

Iz ovoga izlazi da se nova taksa može da ceni samo na osnovu poređenja državnih troškova i 1г0škova privatne inicijative u telefoniji. Država bi morala da o preduzeću, vođenom na privatno-privrednim principima, podnosi uredne račune: o imovini, o prihodima i rashodima, da bi se mogla ceniti opravdanost državne eksploatacije. Ako bi se pri tome pokazalo da su troškovi i dobit kod države isti kao što bi bili u rukama privatnika onda se, u slučaju da se povećanje taksa pokaže potrebnim, protivu toga niko ne bi mogao buniti. Sasvim je obrnut slučaj kada bi država, koristeći monopolski položaj, išla za zadovoljenjem čisto fiskalnih interesa. To |je po privatno-privrednim načelima nedopušteno.

Nama može da bude razumljivo ovo menjanje stava države prema feleloniji. O potrebi komercijalizacije telefonije (koja u stvari znači vođenje državnih preduzeća na principima privatno-privrednim) u nas se mnogo govorilo, jer se pokazalo da telefonija u državnoj eksploataciji nije mogla da drži korak sa razvijanjem potreba i tehnike. Samo je pitanje da li se ovde uistini radi o promeni stava ili je po sredi samo argumentacija. Iz statistike poslovanja naših pošta vidi se

da su one vazda davale višak prihoda. U periodu 1920—36 taj višak kretao se između 162 i 93.5 miliona dinara. Od 1931 do 1933 višak je obezbeđivan sistematskom restrikcijom rashoda, (sa 421,7 na 325,5 mil. din.), dok su prihodi varirali između 460 i 540 mil. din. Pri stagnaciji ili opadanju prihoda obezbeđenje viška prihoda vršeno je povećanjem faksa i restrikci-

· jom rashoda. Višak prihoda pak upotrebljavan je isklju-

čivo za pokriće rashoda opšte državne administracije. To pokazuje da su naše pošte i do sada bile upravljane sa ciljem da se postigne što veći čisti prihod. A monopolski položaj usporio je održavanje na potrebnoj Visini.

Telefon nije više luksuz. Brzina saobraćaja postala je bitan uslov celokupne ljudske delatnosti i ona je učinila telefon neophodnim. U Sjedinjenim Američkim Državama 15% stanovnika ima telefon, u Engleskoj i Nemačkoj po 5—6%. U našoj zemiji teleion ima svega 0,3% stanovnika. Usled toga sasvim je prirodno da na jednog pretplatnika dolazi daleko veći broj razgovora no u drugim zemljama. Beograd ima potrebu još najmanje za 5.000—6.000 telefona. I sve dok ta potreba ne bude zadovoljena, a u međuvremenu ona će još više porasti, prosečan broj razgovora po aparatu mora da bude daleko veći od onoga u evropskim gradovima u kojima se potreba telefona promptno zadovoljava. Pri takvom stanju teško je govoriti O Zloupotrebljavanju telefona. To ne bi mogao da bude ni razlog promeni sistema naplate. Taj sistem, međutim, ni do sada nije bio dobar. Diferencijacija pretplatnika po grupama izvedena je tako da najviše plaćaju oni koji najmanje govore i koji se telefonom služe isključivo u slučaju potrebe. Posle ove reforme, ta nepravda može samo da se poveća, |er ćemo imati ustvari dvostruku diferenciranu naplatu. Maksimalan broj slobodnih razgovora (za koje se plaća pretplata) uređen je tako da svaki razgovor u pretplati dođe pola dinara. Ako se desi da neko ne iskoristi maksimalan broj razgovora, onda će svaki razgovor koštati preko pola dinara. Usled toga i radi principa pravičnosti najbolje je bilo da se odmah prešlo na jedinstven sistem naplate po obavljenom razgovoru.

Napomena u saopštenju da se prijave međugradskih razgovora, smetnji i traženja informacija neće registrovati ne odgovara načelnom gledanju na telefoniju kao privatno-privredno preduzeće. Prijava međugradskog razgovora nije uopšte razgovor, to je uslov da država ostvari jedan prihod. Prijava smetnji i traženje informacija posledica su funkcionisanja telefonije. Pri današnjem stanju dešava se da smetnju treba prijaviti po nekoliko puta. Ako bi i za to trebalo platiti, pretplatnik bi bio dvostruko oštećen. Jedno privatno preduzeće prema svojim mušterijama tako me bi moglo nikada da postupa. Prema tome, to ne mogu biti nikakve olakšice, već osnovne usluge koje stvaraju uslov za povećanje prihoda.

Najzad, da se osvrnemo na visinu same takse. U saopštenju se kaže da je ona manja no u drigim zemljama za koje se iznose takse preračunate u dinare. Da bismo mogli oceniti visnu takse trebalo je takse dati u originalnim valutama. Svaka valuta danas ima veći broj kurseva; najbolje upoređenje, pak, može se dobiti ako se ono vrši na bazi kupovne snage valute. Pri tome, ako se ne bi vodilo računa o razlikama u bogatstvu i prihodu, mogla bi, u najboljem slučaju, da bude opravdana taksa koja bi odgovarala istoj količini