Народно благостање

Страна 614 >

standardnih атнкаја ротобпје. Тагпа рока, Која ртепеђтевауа ТтакНСпо згапје kupovne snage tj. koja se rukovodi iskljičivo potrebama fiskusa, nacionalnoekonomiski je vrlo štetna. Ona obično ima za rezultat suprotne rezukate, tj. dalje opadanje prihoda.

Ako se radi o tome da se eksploatacija telefona vrši sa privatno-privrednog gledišta, onda ovo ireba primeniti u svim njegovim konzekvencama. Prvo da se u svima miestima sa automatskim „centralama zavede

Из уредништва

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 39

jedinstven sistem naplate. Ako je pretplatni sistem 610 neopravdan, mešoviti će biti to u još većoj meri. Prema tome, treba se odlučiti za sistem plaćanja po razgovoru. Visinu takse pak treba odrediti prema privatnoprivrednim načelima. Monopol telefonske eksploatacije ne bi smeo da bude izvor prihoda. Država kao pretplatnik morala bi doći u red privrednika, a i ostale privilegije bi imale da se ukinu. Iz takvog stanja rezultirajuća taksa po broju govora bila bi pravična.

После опсежне дискусије о проблему >уУновцчења воћа

__ Пре неколико месеци ко је путовао вопарским крајевима западне Србије и интересовао се за воће које је било понело тако обилно да су се гране савијале и ломиле још под теретом незрелог плода, могао је често да чује од мештана: Ето! Воће понело као никада, биће сигурно рата! Слично је воће било понело 1908 за време анексионе кризе и 1914 год. Година 1939 пружа потврду код сујеверног света. Страховање је било оправдано.

Род најважнијих врста воћа — шљива и јабука — био је ове године рекордан, толико велики да се његово рационално искоришћавање и повољно уновчење доводило у сумњу и при сасвим нормалним приликама у међународној и унутрашњој трговини. још пре неколико месеци дневна и повремена штампа била је преплављена написима и предлозима како да се обилан род воћа искористи. Сви предлози и програми рационалног искоришћавања и уновчења воћа упућивали су на извоз.

Од тога времена прилике су се битно измениле, нарочито у погледу извоза. Ратни заплетаји у Европи, који су почели баш у самом почетку сезоне, свели су изгледе за извоз на најмању меру. Извоз свежих шљива може се сматрати онемогућеним. То вреди добрим делом и за јабуке. Према ранијим калкулацијама извоз свежих шљива требао је да буде најмање 5.000 вагона, што би за воћарске крајеве претстављало принос од најмање 40 до 50 мил. дин. Међутим, за извоз од 1000 ваг. произвођачи нису добили више од 7—8 мил. дин. У сличној размери редуциран је и досадањи извоз јабука. И ту се рачунало са извозом од 3— 4.000 ваг. који би претстављао за произвођаче принос 40—70 мил. дин., а овако у најбољем случају, може да буде извезено 2.000 ваг. док је цена јабукама пала од 200 на 70—80 дин. за 100 кг. Упропаштћени извоз шљива и јабука смањио је куповну снагу воћарских крајева најмање за 100 мил. дин. Али то није све. Отсуство извоза изазвало је општи пад цена воћа. Док су произвођачи за шљиве намењене сушењу и кувању пекмеза рачунали да ће добити 40 дин. за 100 кг. при садањим приликама биће срећни ако- извуку половину. Изгледи за уновчење воћа до те мере су се погоршали да би произвођачи били срећни када би могли остварити и овако редуциран приход. То би било могуће само ако би се са тржишта изузео огроман вишак који ће на цене вршити притисак све до последњег килограма. Колико-толико уравнотежење понуде и тражње пак, при оваквом роду

и отсуству извоза је скоро немогуће. Следствено ни пад цена неће моћи да буде заустављен. Проблем је да се произвођачу омогући уновчење макар и по још нижим ценама, само да се стоно воће не би претварало у сточну храну.

Проблем уновчења воћа, — углавном шљива, јабука и грожђа — своди се на питање прераде, чувања и повећања унутрашње потрошње. Прерада долази у обзир за јабуке, шљиве и грожђе. За грожђе не постоји проблем: приход од извоза ће се свакако смањити, али ће, због осредњег приноса, уновчење за прераду у вино бити релативно повољно.

Шљиве су централни проблем. Целокупна продукција свежих шљива остала је у земљи. Евентуални извоз 1000—1500 ваг, за род од преко 100.000 Bar. He значи ништа. Према томе, целокупна продукција треба да буде употребљена у земљи за потрошњу односно прераду, пошто је унутрашња потрошња у свежем стању релативно мала због малог броја великих градских агломерација. _ Услед тога 75% производње треба да буде прерађено у ракију, суве шљиве и пекмез. Сем ракије, која претставља народно пиће воћарских крајева, суве шљиве и пекмез троше се врло мало у земљи. Њихова производња, према томе, равна се према извозним могућностима. Границама тих могућности одговара и капацитет постројења за производњу ових артикала. За прераду у суве шљиве постоји капацитет од око 6.000 ваг., а за пекмез, узимајући у обзир само бакарне казане (теренске и фабричке) око 500 Bar. Ова прерада може да абсорбује око 20.000 ваг. свежих шљива, а то је мање од једне петине овогодишње продукције. Међутим велико је питање пуног искоришћења капацитета сушница будући да то зависи од расположивих количина и цене дрва које је нарочито у воћарским крајевима западне Србије оскудно и скупо. Ако пак и буде искоришћен сав капацитет поставља се питање уновчења. Извоз сувих шљива и пекмеза ове године биће ограничен искључиво на Немачку и Протекторат. Ако се искористе редовни контингенти, може се извести шљива око 2000 и пекмеза око 300 ваг. Значи да би највећи део продукције морао остати у земљи. Питање је, према томе, како повећати унутрашњу потрошњу и сачувати један део продукције за наредну годину. За повећање унутрашње потрошње могућ је само један ефикасан начин, А то је да се у исхрани војске заведе оброк воћа. Исто решење поставља се и за пекмез. Други начин би био да се