Народно благостање

7. септембар 1940.

шњи систем могао само због тога да функционише, јер његови принципи нису никада важили на стварном привредном пољу.

1) Читаве привредне области биле су независне од господства цене. Неколико примера могу то да докажу:

Фридрих Велики узимао је хлеб са тржишта на ком је поставио магацине. У дебелим годинама стављао је OH жито у амбаре да спречи слом цена жита. У неродним годинама га је давао да спречи беду и скупоћу. Помоћу идеје задругарства значајни делови свих народних привреда, узајамно се помажући, опирали су се господству

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 565

цене, и државе су заштићавале и помагале своју домаћу производњу царинама, јер су то захватање захтевали ванекономски фактори.

2) Владавина капитала никада није била коначна Тако је привредна историја прошлог века непрегледан низ успона и падова. Кризе су стално сводиле капиталистичке захтеве на сношљиву меру и потврдиле старо искуство да је дужник увек јачи од повериоца.

3) Међународна слобода практично је вредила само за мало људи. Већина сељака, занатлија и рада била је везана за газдинство, место и машину.

КРАЈ ШПЕКУЛАЦИЈЕ

Данас се више не да оспорити распадање светске привреде, детронизација злата и уништење међународне слободе кретања.

Када говоримо о распадању светске привреде тада већином мислимо на чињеницу да су кафа у Бразилији и пшеница у Канади бацане у море или иначе уништаване док су у другим државама људи умирали од глади. Не сме се превидети да су у исто време настале нове реке робе. Распадање светске привреде стога не значи да никакве реке робе не иду из земље у земљу, да више нема размене. Исто тако погрешно је у распадању такозване светске привреде прошлог века гледати враћање ка нижем степеву привредног развоја, као и веровати да је светска трговина била резултат модерног времена, пошто је ње увек било. Када говоримо о распадању светске привреде, тада морамо да знамо да тиме није дошао крај размени између земаља и народа, него да су се изменили мерило и смисао. Мерило размене је потиснуто: У времену англосаксонске светске привреде цена је диктирала размену. Канадска пшеница долазила је у Немачку, јер је била јевтинија. Данас поред цене наступа читав низ фактора који су исто тако важни и често важнији од цене: могућности размене (сазнало се да свака привредна операција има две стране и да давање и примање иду заједно), трајност односа, безбедност саобраћајних путева, политичка пријатељства и непријатељства, могућности испоруке и сопствене потрошње. Са распадањем светске привреде мења се пре свега смисао размене: Све више постаје ошите убеђење да се не може трајно дозволити шпекулацији да по целом свету лута, купује и продаје, и тиме прави сметње на тржиштима. |

Исто тако је детронизација злата свршена ствар. Управо на овом пољу златног важења ми смо по свем из-

гледа подлегли. Хармонични брак између кредитне и валутне политике пре рата учинио је да поверујемо да је његов узрок било, тада преовлађујуће, златно важење. Али прави разлог његовог функционисања лежао је у нарочитим околностима, а ове околности зову се: створена правна безбедност у чврстом привредном поретку, у међусобном подударању појединих земаља тако, да су се роба и услуге могле платити такође робом и услугама; већи вишици били су изнимке и могли су се без тешкоћа изједначити зајмовима и плаћањем у злату. Изједначење појединих националних привреда вршило се на тај начин да се животни стандард једног народа одржавао на нивоу који је одговарао природним и културним условима. Због тога је златно важење функционисало, и то само врло кратко време, отприлике од 1895. Пре сто година златно важење постојало је само у Енглеској, која га је увела 1818. Тек 1867 је на међународној париској конференцији кованог новца претресано питање савеза светског кованог новца и изнесен је предлог међународне златне валуте. М врло је

"интересантно да је тада као главни аргумент за злато на-

ведено то да, нажалост, међународна валута мора да буде изграђена на злату, јер је то услов земље која има главну реч у светској привреди, наиме Енглеске. То је одлучујућа тачка. Тада је, како је то Кинз изразио у својој књизи „O новцу" Енглеска била „диригент међународног оркестра“ златне валуте. У међувремену светско злато сакупља се све више у Сједињеним Америчким Државама, али тиме губи своју моћ у свим другим земљама, и разоткрива се чињеница да нема економски неинтересантније робе од злата.

Неизбежна последица тога је уништење међународне слободе кретања. Данас су све вредности у Немачкој ну већини других држава везане за заједницу.

НЕМАЧКО СХВАТАЊЕ ПРИВРЕДЕ

У међувремену, полазећи од примера Немачке, где је на бази сопствене снаге и рада извршен привреднополитички развој досада недостигнуте стабилности, развио се привредни поредак за нове и нове земље тако, да оне

"данас настоје да оснују и стабилизују нову велику европ-

ску привредну заједницу. Њене основне мисли су следеће:

1) Подвргавање привреде под суверенитет народа и политике,

Тако ће се у доцнијем часу извршити развој који је на другим пољима већ одавно извршен. Од средњег века навикли смо се на то да изрицање права, војна власт и спољна политика постепено прелазе из руку малих господара у руке државе. То исто се врши данас на привредном пољу. Заједница све више одузима привреди функције власти и суверена права и предаје их политичком вођству каб гаранту нације,

2) Поред подвргавања привреде под суверенитет народа одржање индивидуалне иницијативе је најважнији фактор конструктивне европске привредне политике,

Живимо у времену повећаног бирократизирања. Оно што је досада обављала слободна иницијатива појединца, тиме се сада бави управа привреде која се стално повебава. У вези са овом чињеницом мора се утврдити да ово бирократизирање нема везе са суштином новог привредног поретка. Оно произлази из нарочитих околности под којим је овај дошао на свет. Немачка привредна политика и привредна политика свих других држава које су је следиле настале су нуждом времена. Принципијелно се мора утврдити да мисао воћства, која се из новог привредног поретка не да отстранити, није идентична смисли управљања. Циљ мора много пре да буде да се иницијатива по-

јединца доведе у сагласност с воћством и васпитањем, са

потребама заједнице тако, да иницијатива појединца служи потребама заједнице.