Народно благостање

16. нобембар 1940.

Слободан Јовановић

Тимочка буна, о којој се поводом подизања споменика стрељаним бунтовницима, стало поново претресати у нашој штампи, избила је 1883 услед сукоба краља Милана и радикалне странке. На први поглед сукоб је тај личио на сукобе који су и у другим земљама настајали између Круне и оних странака које су хтеле да јој власт ограниче. Радикали су стајали на гледишту да је Скупштина претежнији чинилац од Круне; Милан је стајао на гледишту да је Круна претежнији чинилац од Скупштине. Радикали су захтевали од Милана да влада са окупштинском већином, ма му она иначе и не била по вољи. Милан је Сматрао да као уставни владалац не може прописивати законе и утврђивати буџет без Скупштине, али да из тога још не следује да не може ни министре бирати по својој вољи. Гледајући на слово устава од 1869, који је тада важио, морало би се рећи, да је У праву био Милан, а не радикали. Устав је тај био установио уставност, али не и парламентарност. Са својим захтевима радикали су изилазили из граница устава од 1869. Насупрот Милану, који је бранио постојеће уставно стање, они су испољавали тежње које су се само путем једне промене устава дале задовољити. У недостатку слова устава, они су имали на својој страни тада владајућу демократску идеологију, и стога су савременицима изгледали странка напретка.

На Западу, борбу за парламентарност водиле су грађанске странке. У нашој земљи, где је буржоазија била још слаба, радикална странка била је окупила око себе сељачке масе. Те масе зацело нису биле руковођене теориским разлозима које је демократска идеологија пружала у корист парламентарности; те масе имале су своје сасвим конкретне разлоге да буду незадовољне Милановом владавином, и те разлоге радикална странка имала је довољно демагошке вештине да искористи. Милан, после Берлинског конгреса, приступио је, како се онда говорило, модернисању државе. Реформисао је судство, увео обавезну основну наставу, установио стајаћу војску, започео прађење железнице. Све је то оптеретило буџет новим издацима, који су покривани нешто страним зајмовима, а нешто повећавањем државних намета. Ударане су нове таксе и нови посредни порези, — и кад је реч о посредним порезима, да поменемо да су на један или на други начин били порезани и со, и дуван, и алкохолна пића, Да ли је ово повећавање државних намета стајало у песразмери с привредном снагом народа, то је друго питање: главно је да је то појачавање пореског притиска изазвало незадовољство у народу, — и да

,

је сељак радикалну борбу против Круне схватио са-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

(Страна 7925

~ БУША

свим конкретно као борбу против Миланове сувише скупе државне управе. По свом ставу у уставном питању радикална странка могла је изгледати странка напретка, али сељачки отпор према Милановој модерној држави имао је у себи бесумње нечега консервативнога: одбијати намете који су били потребни ради грађења железнице, ради стајаће војске, ради обавезне основне наставе и ради реформе судова, — зацело није значило служити напретку, орба Милана и радикала достигла је врхунац у Тимочкој буни. Уз Милана је стајала нова стајаћа војска тек у почетку стварања, а уз радикале стара народна војска, која је установљена још под кнезом Михаилом, и која је 1876/7 прошла кроз два рата с Турцима. Стварање стајаће војске повлачиЛо је собом распуштање и разоружавање народне војске, — и Тимочка буна избила је управо тим поводом. У источној Србији обвезници народне војске нису хтели предати оружје. Милан, према томе, имао је да савлада отпор једног дела народне војске, која је још стајала под оружјем и имала ратног искуства. Колико је радикална странка учествовала у припремању Тимочке буне, можемо овде оставити на страну. Извесно је да су у врховима странке били на чисто с тиме да борба с Миланом неће имати изгледа на успех, ако Милану пође за руком да на место народне војске заведе стајаћу. Обезоружаном народу било је много теже него оружаном народу бранити права Народног претставништва насупрот Круни. И зато ако су радикали уопште мислили на буну, они су имали да је почну на питању разоружања народне војске пре него на ико-

јем другом питању.

j За краља Милана била је главна брига, да ли ће му стајаћа војска, још млада и неопробана, остати верна. Она му је своју верност потпуно посведочила. После тога било је извесно да ће стајаћа војска, захваљујући бољем командовању и модернијем наоружању, лако изићи на крај с побуњеном народном војском. У оружаном сукобу с радикалима Милан је имао техничку надмоћност, и то му је обезбедило победу.

| Али том победом није окончана и његова борба с радикалима. Она се продужавала још годинама, и Тимочка буна претстављала је у њој само једну крваву епизоду. Али, ако Тимочка буна није значила слом радикализма, она је значила слом народне војске: тај војни систем није био обновљен чак ни онда, кад су радикали дошли на владу. Стајаћа Војска коначно се утврдила, и са сељачким бунама било је свршено у Србији.