Народно благостање

__Страна 796

блока, да наређују пресријентацију производње, да евентуално траже промену привредне политике појединих чланица блока, која мора бити подешена да спречава самопрецењивање од стране појединих чланова, да спречава претерано надметање и рђаво схваћену аутономију, да спречава неекономну ак-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 46

тивност и аутаркиске тежње, које би биле неприродне и непријатне са гледишта претстављених циљева."' i

Узгред да напоменемо да г. Рикарди говори о могућности два блока, немачког и италијанског, Питање стоји отворено.

Ту ЦИЉ: ЕВРОПСКА АУТАРКИЈА И ЊЕЗИНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Други руководни принцип биће аутаркија. О томе пише г. Рикарди: „Заједницу ће формирати европске државе, а може бити још Африка и Азија. Остали континенти испадају из заједнице. Заједница има за главни задатак, са гледишта инострацства да форсира гутаркију, да повећава самодовољност." По себи! се разуме да ће тај блок, шири или ужи, да буде дефицитаран у извесним пољопривредним производима и у индустриским сировинама, — у оним које се могу добити само из прекоокеанских земаља;

Какав би био наш положај код овакве конструкције 2 |

Ми смо на пр. све до почетка рата имали ову ситуацију. Продавали смо западним европским државама за девизе, а за исте куповали сировине из прекоокеанских земља. У блоку неће бити злата. Све ће се обрачунавати преко клиринга — роба за робу. Ми немамо робе коју бисмо могли продати зи Северној ни Јужној Америци. Значи да би водсће државе имале за дужност да набаве сировине које су нама потребне и да нам доделе. |

То је свакако најтежи и најделикатнији зада-= так новог европског поретка.

Ту постоје две алтернативне могућност“: неометано снабдевање сировинама и недовољност. Водеће државе европског блока биле би, по свом производном капацитету, у стању да лиферују прекоокеанским земљама довољно индустриских производа ради набавке сировина. Питање је само да ли ће

до тога промета доћи (он је, као што знамо, данас

ратом потпуно суспендован). У противном наступа стање недовољности сировина. Какав је значај тога дефицита по привреду, не треба да истичемо. То је депресија и у последњој линији смањење нивоа живота. Ми смо данас већ пре него што је уведен нови поредак, без икаквог нашег саучешћа, дошли са државама осовине у солидарност у погледу робног промета ван Европе. Узрок је врло прост: Енглеска све више третира слободне земље Европе као ратујуће земље и све више им ускраћује невисерт, тако да се може рећи да у најближој будућности

ни једној земљи у Европи неће више бити могућно, да се снабдева из прекоокеанских земаља. Немци су

у осталом то давно констатовали познатом изре-

о ~

ком, да је наступила „повезаност судбине" свију зе-: маља Европе с њом у погледу трговине ван Европе.

У случају недовољности сировина и других производа настаје задатак водећих држава да оно што постоји правично поделе. То захтева самопрегоревање у највећем степену. Велико је искушење за во-

деће земље да хијерархијски положај употребе за“ која не би потпуно одговарала. Објашњење може се врло: лако наћи. један мали пример зато имамо у скора-

расподелу добара, принципу правичности.

шњем споразуму у царинској Унији између Рајха и

Протектората, који садржи територијално омеђење подручја појединих индустрија.

То је питање које данас највише интересује привреде свију европских земаља. Има их који тврде да и у случају да буде обилност сировина ипак постоји опасност кочења развића индустрије у индустриски мање развијеним земљама у Европи, од стране држава осовина.

У једном броју од 9 августа бечки „Сид-ОстЕхо" узео је на нишан политику индустријализације аграрних земаља, која је вођена слепо, сматрајући својим успехом појаву сваке нове индустрије, оез обзира на услове под којима се могла одржати. Планска индустријализација поћиће свакако другим путевима. Ако је ранија била погрешна, у аграрним земљама, -пандан тој погрешци била је реаграризација индустријских земаља. Једна смишљена подела рада захтевала би коректуру на обим странама. Али подела рада не може ни да се онако строго разграничи између индустријских и аграрних земаља као што је замишља д-р Бићанић (види исто број „С. О. Е.>). Он је замишља тако да на пр: „југославија буде врт и воћњак Средње Европе — лиферант прерађених аграрних производа, индустријских сировина, и оних индустријских производа, који могу да се добију на бази сопствених сировина.“

Индустрија која би имала да живи од сировина своје земље унапред је осуђена на стагнацију. Тако се ствар не може да постави већ и због тога што индустријализација нема тек да почне, него је она већ поодмакла и у оним европским земљама које улазе у категорију аграрних. Затим ове земље стоје пред проблемом пренасељености. Треба да се подигне куповна снага европског сељачког сектора која је недовољна да преузме веће количине производа индустријских земаља. Чињеница је да је размена добара највећа између индустријских земаља. Полазећи од ње д-р Илгнер, почетком септембра, у једном предавању одржаном у Бечу, формулисао је становиште које је једино економски исправно. Индустријске земље треба да помогну индустријализацију аграрних, и ако ће због тога извоз неких њихових артикала да опадне, То ће бити компензирано већим увозом других. Индустријализација ових земаља не може се спречити, каже он; само не треба да буде препуштена самој себи, да ове земље не би морале да преболе оне болести које су преживеле европске земље у анархичној индустријализацији.

ЧИТАОЦИМА:

Као што читаоци могу да виде материјал

овог броја био је толико актуелан да није могао да

остане за следећи. Зато је писмо из Америке морало да изостане и овог пута, али ће у следећем броју бити објављено.

LEZ