Народно благостање

| и |

___НАРОДНО_БЛАГОСТАњЊЕ__ |

Страна 1438

protnu reakciju na strani ponude, tako da se uvek uspostavlja ravnoteža. II III III | Ан ta ravnoteža dolazi tek posle izvesnog poremećaja. Jer skok ili pad cena prekida za jedan momenat norma.nu funkciju tižišta i ima nepovoljno dejstvo na razvoj proizvodnje. U liberalnoi privredi svaka izvanredna tražnja na tržištu remeti ravnotežu koja je postignuta u odnosu ponude i tražnje, a izražava se u stabilnosti cena. Ratne potrebe su takve vrste da se u jednom momentu {avija ogromna tražnja za čitavim nizom artikala. Zato u liberalnoi privredi finansiranje rata mora da odovede u inflaciju.

U liberalnoj privredi nema drugog načina da se deluje na pravac proizvodnje, nego preko tržišta, tražnjom po povoljnim cenama. Prema novoj situaci{ii na tržištu orijentira se proizvodnja. U proizvodnji za rat potrebno ije što više ratnog materijala i videli smo da se i preduzeća koja su radila za civilne potrebe, prebacuju da proizvode za rat. Smanjuje se najpre luksuzna proizvodnja, ograničava se potrošnia uopšte. da bi se proizvodilo što više za sam rat. Država

to postiže inflacijom, tj. visokim cenama za ratni maferijal. Potrošnja se ograničava opet skokom cena,

koji je veći nego što raste novčani dohodak velikog broja potrošača. Ali ovakvo finasiranje rata ne smanjuje nacionalni dohodak, on se i dalje stvara proiz-

IV. FINANSIRANJE NA BAZI

Nacionalni proizvod ratne. privrede sastoji se iz dva dela: jedan od sredstava za potrošnju koje kupuju potrošači, i drugi od sredstava za potrošnju za vojsku i ratnog materijala, koji kupuje država. Nacionalni dohodak, koji služi za kupovanje ova dva dela prvenstveno se nalazi kod.potrošača. Samo država dolazi u obzir kao kupac drugog dela nacional-

nog proizvoda, a sredstva može da uzme od civilnog

stanovništva. Ravnoteža između ponude i tražnje na tržištu postojaće u ovoi ratnoj privredi samo, ako država nađe načina da dođe u posed onog dela nacionalnoe dohotka koji odgovara vrednosti ratnog materija!a i sredstava za potrošnju koja su potrebna VO_jsci.

Problem je sledeći: kako da država uzme deo nacicnalnoz dohotka koji. odgovara štednji, a da ostavi upravo onai deo koji treba da ostane potrošačima, da bi oni mogli da kupe onai deo nacionalno proizvoda koji im stoji na raspoloženiu. Ako država uzme deo koji odgovara štednji, neće doći do inflacije. |

"Па ћ se to ostvarilo prvi je zahtev da cene budu maksimirane. Jer ako one budu skakale utrošiće se veći deo nacionalnoe dohotka na potrošnju, tako da će se pojaviti teškoća finanširanja ratnih troškova iz samope nacionalnog dohotka, a onda će država morati da pođe putem inflacije, proizvodeći svoju kupovnu snagu veštački. 0

vodnjom. Ogromno povećanje proizvodnje ratnog materijala· čini da raste·i novčani dohodak ne samo preduzetnika nego radnika zaposlenih u ratnoj industriji. Postoji dakle uvek mogućnost da se poveća tražnja za sredstvima potrošnje, što bi imalo za posledicu povećanje njihove proizvodnje. Međutim, pošto je Dpotrebno da ona ostane ograničena, da bi se moglo. da proizvodi više ratnog materijala, država mora da proizvodi sve veću inflaciju. Inflacija ograničava potrošnju, ali je prolaznog dejstva, tako da se mora sve dublje da ide u nju.

Svetski rat finansiran |e na ovaj način i zato jč odveo u inflaci|u. Ona je bila uzela tolike razmere da tržište nije više moglo da ostane potpuno nekontrolisano. Velika masa potrošača nije više mogla da nabavlja ni najnužnija sredstva, dok su izvesni mogli da kupuju i troše jednako kao i ranije. Inflaciia vodi teškim poremećajima na tržištu i u proizvodnji. Ona stvara nepravdu, jer je svaki dohodak opterećen skokom cena jednako, a ne prema ekonomskoj snazi potrošača. Kad nivo cena ode previsoko i kad ograničavanje proizvodnie dovede do oskudice onda se moraju da maksimiraju cene i racionira potrošnja.

Time je završilo inflatorno finansiranje Svetskor rata. Da se ne bi ponovio taj slučai trebalo ie pronaći način finansiranja koji ne proizvodi inflaciju.

NACIONALNOG DOHOTKA

Maksimiranjem cena fiksira se jedna relacija delova nacionalnog dohotka. Na sredstva za potrošnju ne može se utrošiti više nego što iznose njihove ukupne, maksimirane cene. Time se automatski osloрада drugi deo nacionalnogz dohotka, zato što on ne može da bude drukče utrošen nego u ratne ciljeve. Odnosno, ako država ima načina da uzme deo пасјопа!/пог доћоТка koji odgovara štednji, ostaje potrošnjii upravo onaj deo koji je ха пји ргедодгедеп. Ali ovoj podeli nacionalnog dohotka odgovara podela same proizvodnje. U nioi samoj treba da se izvrše promene u smislu ratnih potreba. Međutim, naciona!ni dohodak pritiče u novcu, na niermu se ne vidi podela nacionalnoe proizvoda u dva dela prema upotrebnoi vrednosti dobara, i pošto prvenstveno dolazi u ruke potrošača, mogu oni slobodno da odlučuju koji će deo da uštede, a koji da potroše. Maksimiranie cena ne iskliučuje povećanje proizvodnie potrošnih dobara, na račun ratnog materijala. Zato nije dovolino da se ostane kod niega, nego se mora ргеći na racioniranje potrošnje. Potrošač nema više mogućnosti da potroši veću količinu dobara nego što mu je dodeljena, a pošto su im cene maksimirane, ne može niko da potroši veći deo nacionalnog dohotka nego što je predviđen u tu svrhu. U liberalnoj privredi ijedan deo nacionalnog dohotka štedi se slobodno. U dirigovanoj, gde su cene maksimirane i racionirana potrošnja, štednja dobija prinudan karakter.

V. POREZ ILI ZAJAM

· Međutim, postavlja se pitanje па koji način treba država da uzme štednju. Za štediše štednja pretstavlia izvor rente ili dobiti koja se postizava poslevaniem. Zato, sa nacionalno-ekonomsko# stanovišta ne bi smela da bude uništena substanca. Državi

je opet potreban novac za finansiranje rata. Uštede se uništavaju. Štediše imaju interesa da im Биде угаćen ceo dohodak koji nisu potrošili. Država uništava u Tatu ušteđevine i prema tome ima interes da dođe do sredstava za finansiranje rata koja neće morati