Народно благостање

8: март 1941.

da vraća. Štediše imaju interes da daju samo u obliku zajina, Gižava, suprotan, da uzima saimno u Obiiku poreza. га. пји 0: паџаеашии зшсај ппапзтапја тета bio kad bi sve troskove mogla da pokrije porez.ma. Prema tome, po pitanju kao da pokrije trOskKUVe, zaimom ıli porezom, država i Šštedise imaju Suprolno Stanovište.

Država bi mogla da uzme deo nacionalnog dohotka, koji pietstavija štednju, u obliku poreza. Ako bi ioj to uspelo jedanput, diugi put sigurno više ne bi. Stednja bi, ukoliko je prinudna kao u dirigovanoi privredi, postala nevidljiva, tako da bi se poreski sistem morao da pretvori u akciju izvršenja, jer Di poreski obveznici štrajkovali. Štednja ide za izvesnim ciljem, i kad joj je osigurano uživanje ušteđenog ona dopbrovolino može da bude daleko veća od prinudne. Zato i u dirigovanoj privredi štednja treba da ostane slobodna, a poreska politika treba da se vodi po principima koji za nju važe uopšte.

Ipak u ratu država će morati da uzima u obliku poreza veći procenat uštede nego u miru. 1 kad ide do krajnjih mogućnosti u tome, ona ne sme da povisi stopu toliko da dovede u pitanje trajnu naplatu poreza. Ako ide preko izvesne granice, poreska stopa postaje nepravedna, jer ne opterećuje SVE obveznike prema njihovoj ekonomskoj snazi i može u nekim slučajevima da ide na račun same substance koja pretstavlja izvor poreskog prihoda. . Finansiska politika u ratu ima dakle da reši koji će procenat nacionalne štednje biti uzet u obliku poreza, a koji u obliku zaima. Ne može da se prihvati interes štediša da se troškovi pokriju samo zaimom, ni države, da uzme putem poreza. Problem treba da bude rešen tako da država uzme iz nacionalnog dohotka, porezom ili zaimom, sredstva koja su joj potrebna za finansiranje rata. Nacionalni produkt sadrži datu količina ratnog materijala i dugih sedstava. Država ne može da upotrebi više nego što je DrOizvedeno. Ali ako ne organizuje ratne finansije, ona može da izda za taj materijal više nego što je dobila iz. naconalnog dohotka u tu svrhu. To je put inflacije, koji nije jedini put finansiranja.

Put inflacije je jednostavniji, jer država ima dosta načina da proizvodi veštačku kupovnu snagu. Finansiranje bez inflacije mnogo je teže, jer ako treba da se svi troškovi pokriju iz nacionalnog dohotka, treba da tereti budu i pravedno raspodeljeni na sve poreske obveznike. Pošto to nije mogućno i pošto treba brže mobilisati sredstva nego što pritiču porezi, zajmovi služe i tome da se troškovi rata rasporede na duži period. U tom i jeste jedna od razlika između finansiranja porezom i zaimom. U obliku poreza teret se snosi definitivno. Zajmom prenosi štediša svoju kupovnu snagu na državu, pruža јој mogućnost da vođi rat, ali taj teret rata nije još likvi-

Кејљо Hiyracarasirejian Fena? Hieažižea i

| __Napred smo izložili teoriju finansiranja totalnog rata, odnosšno finansiranja rata bez inflacije. Ustvari primena ove teorije pretstavlia dirigovanu privredu. Jer ako treba da se sva sredstva za finansiтапје rata izvuku iz nacionalnog dohotka, onda je potrebno da se preduzmu mere koje će onemogućiti

НАРОДНО. БЛАГОСТАЊЕ

Страна 149

diran. Država treba da vrati zajam. mora dakle naći sredstava za to, StO znaci da IrOskoOvi rata L.rcie i budućnost. Ali baš zato što Odgađaju liYVidiraljč troškova rata, zajmovi omogućuju da se provede pravično rasporcdivanje tereta rata u орики рогега, prema ekonomskoj snazi obveznika.

Politika zajmova u ratu nije samo pitanje državnih linansıija, nego i nacionaio-pr.vredno. Žajmovi treba da pokupe likvidna sredstva. Drzava mura često da žuri sa sakupljanjem sredstava i VOdecCi po: litiku zajmova ona može da stvara likviditet па trZištu kapitala, zbog lakšeg upisa zajmova, koji će ımati karakter inflacije. Zato je sam način upisivanja VIlo važna stvar u ratnoj finansiskoj politici.

Nemački sistem zajmova, naprimer, takav je da može da se odupre infiaciji sa uspehom. Stedise ne preuzimaju uopšte hartije od vrednosti. Njih ne interesuje kretanje kurseva. Oni daju novac bankama koje upisuju dalje zaimove. Država ima obaveze samo prema bankama i mora da pazi da ne dovede u pitanje njihovu likvidnost. Sve dotle nema razloga za paniku ulagača, a time je osiguran trajan priliv sredstava koja su potrebna državi. Štediša u dirigovćnoj privredi koji nema mogućnosti da troši, ima načina da uloži plodno uštede i da očekuje da će u normalnim prilikama moći od njih da pravi upotrebu koju hoće.

~ Finasiranje rata deli se vremenski na tri perioda: do rata, za vreme njega i posle. Finansiranje rat-

nih priprema može da se posmatra odvojeno, jer se one izvode prema ekonomskoj snazi zemlje, iz poreza i zajmova koji se zaključuju u iznosu u kome dopušta tržište kapitala. Finansiranje u toku rata i posle njega povezano je, pošto troškovi nastaju u samom ratu, a treba ih posle rata likvidirati. Ratni troškovi mogu da budu toliki da iscrpu ekonomsku snagu zemlje i da zbog toga njihova likvidacija bude vrlo teška. -

Ako finansiranje rata nije vršeno inflatornim načinom, nego zajmovima iz nacionalne štednje, potrebno je da se vodi računa o njezinom karakteru. U ratu se često štedi više nego u normalnim prilikama, štednja je skopčana za žrtvom. Kad prestane rat javlja se potreba da se kapitali upotrebe u svrhe u koje nije bilo mogućno u ratu. Zato je potrebna brza likvidacija ratnih dugova, da bi se oslobodila s:edstva za investicije. Potrebna je i zbog toga što kamatna služba tereti nacionalnu privredu toliko da koči njen razvoj. Poreska politika posle rata treba da bude takva da se ratni zajmovi likvid raju Što pravičnije. Zato je opravdan i zahtev za OporeZ:Vanjem imovine, jer samo tako mogu se орогехомаш oni viškovi dobiti koji su napravljeni u ratu, a nisu bili pravično oporezovani.

мешзаска, Елзоћевјк «а, Јарат

svaku drugu upotrebu onog dela nacionalnog dohotka koji je potreban za rat. Pa kad se to onemogući maksimiranjem cena, racioniranjem potrošnje i kontrolom investicija, ostaje još uvek pitanje kako će držaya da dođe do tih ušteda. Kad uzme jedan deo n obliku poreza, ona mora specijalnom polit:kom