Народно благо. Књ. 1

170

»»Да та љуби старо и нејако. »»Коморшије, вратите коморе, »»Барјактари, савијте барјаке, »»Јер ја мајци олох у натрате !« »Не би ли нам Бог и срећа, дала, »Не би л тебе мени поклонио.

То Ђевера снаха послушала.

Кад су били пред Јовину кулу, Излазила Јованбеговица,

Па, говори лијепој ђевојци : »Ојаши с коња лијепа Ђевојко !« А ђевојка тихо одговара :

»Нећу сјахат с коња толемога, »Док не вилим за кога сам дошла !« Кад зачуо беже Јованбеже,

Он излази пред бијелу куду,

Па говори лијепој Ђевојци:

»Ход“, ђевојко, да те с коња снимим«. А ђевојка њему одговара :

»Хајде с Богом остарјел јуначе ! »Ја ти с коња никад сјахат нећу, »Док не видим за. кота сам дошла«. Кад то чуо беже Јованбеже, Поврати се на бијелу кулу,

Па донесе пренејако чедо,

Овот унука од године дана.

Те овако њојзи проговара :

»Ојаши с коња лијепа ђевојко,. »Ето видиш за кога си дошла !«

А ђевојка њему одговара :