Народно благо. Књ. 1

186

Пољуби је и два и три пута,

Џа овако њојзи проговара : »Дивна ли си, лијепа, ђевојко !

»И виша си и љепша од Маре, »Ал нијеси моме срцу драга, »Као што је мени драга Мара. »0ј, ђевојко, добре среће била, »Не дај гласа, без бијела данка, »Моја ће те опањкати мајка, »СОвоју кривњу на тебе ће врћи.« Онда јами дивит и хартију, Стаде писат" своју посмртницу,

И у књизи овако редати :

»Душу дајем Богу истиноме,

» А. тијело тој земљици прној, »Јубав дајем племенитој Мари, »Млади дајем хиљаду дуката, »Што је млада моме двору дошла ; »Мојој мајци ни простити нећу, »Што је мене с Маром раставила« Онда јами ножа иза паса, Удари се шо сред срца жива,

По сред срца, а не даде гласа. Препаде се код њега ђевојка,

Од страве се млада балдисала,

И сложи се код мртва Јована. Јтијепо су Јова опремили, Носила му цв јећем окитили, Носили та да га укопају,

Путем право крај Марина двора.