Народно благо. Књ. 1

220 ИУ

Јунак Хума за то не хајаше, Већ на воду наћера дорина ; "Здраво млада волу пребродила, А све гледа Везировић Мујо. Кад је млада воду пребродила, Разашиње пуца, низ њедарца,

Па дозива Везировић Муја : »Види Мујо, њима, не видио ! »Ово није Шах-бег Диздар-ата, »Вет је ово Дели-Хумијана !«

Па отиште своме завичају, Невесињу на Херцеговини.

Оста, Мујо јаде јадујући ;

Удари се руком по кољену: »Јадан ти сам до Бога милога, »Вараше ме Турци и хајдуци, »Нико мене шреварит не може, »А данас ме превари ђевојка, »Да је како, не бих ни жалио, »Вего са мном под Солуном била : »Војевала, ва девет година,

»Ја не знађах с ким сам друговао, »Ја не знађах с ким сам ноћевао !« Кад је Хума дошла двору своме, Већ је цура испрошена била,

И дошли јој господа сватови, Одведоше л'јепу Хумијану.

Кад су стивли ђувегину двору, Ту лијепу гозбу учинише.

Кад младенце у ђардек сведоше,