Народно благо. Књ. 2
208 _
»Ша јој русу осијеци главу !« Дјевер снахи тихо говорио : | »Чујеш ли ме, моја снахо драга, »Да идемо у башчу зелену |« Доводи је руменој јабуци: »Види, снахо, румене јабуке! »Да јабука рода не- имаде, »Братац би је данас посјекао«. Доводи је руменој ружици : »Видиш, снахо, румене ружице ! »Да ружица рода не имаде, »Давно би је братац посјекао«. Доводи је до жуте наранџе: »Да наранџа рода не имаде,“ »Давно би је братац посјекао«. Ојет јој дава, да се авизава,
Ал се Мара осјетит не море. 'Одведе је зелену јеверу.
Дјевер снахи тихо проговара : »Чујеш ли ме, моја снахо драга, »Видиш оне рибе у језеру %« Наткучи се над језеро Мара Бритку сабљу виш" себе угледа ; Препаде се племенита Мара,
У том страху и чедо родила, = Златних руку и златна перчина, Кад то виђе дјевер Симеоне,
Од доламе одревује скуте-
Те завија чедо пренејако, Па га носи бијеломе двору.