Народно благо. Књ. 2

__Повраћа се бијелу чардаку,

Па дозива нејака Омера: »0 Омере, моје д јете драго, »Оде диздар данас у Котаре

"»И са њиме три стотин" Турака,

»А пред њима Тиковић Османе. » Хајде, јадан, нејаки Омере, »Да е' Осману у невољи нађеш !« -

_ Кад је Омер ријеч разумио, — = _ Равумио што му мајка каже. _Лаган скочи од земље на ноге,

Па на матер ршум учинио : »Дај ми мати ђузел ђеисију, »Да ја идем за њим у Котаре !« То је мајка њега послушала, Ма отвара попете сепете,

Она вади ђувел ђеисију,

И носи је у горњу одају,

Па је даје нејаку Омеру.

Ож се свлачи, па се преоблачи, А“ слуге му коња опремају, Опремају дебела ђогина.

Кад се Омер л јепо накитио, Тад ивлави у мермер авлију,

А повика своје вјерне слуге:

»УВјерне слуге, повед те ђогина | —

»Вр'јеме дошло ваља путовати«. Кад су слуге ријеч разумјеле, Равумјеле свога господара,

Џриведоше дебела ђогина.

41