Народ и државници Србије у 1912. и 1913. години

17

знању или по некаквим необјашњивим симпатијама и љубави за Бугаре, која се осећала код наше владе, у попуштању и склоности за попуштање, почев од склапања савеза, па све до Букурешког уговора, — те повреде више се не дају поправити. Али свакојако, неко треба да понесе за то одговорност, ако у Србији Устав и закони постоје за то, да се строго по њима влада и управља, а не за то, да се са њима само парадира пред светом.

Од овога прекора влада се може бранити тиме, што је Народна Окупштина, кад се састала после закљученог мира, одобрила накнадно, (прећутно) оно, за шта у своје време није била ни питана, јер се тога није ни дотицали. Али, чак и у случају, да је то питање било истакнуто и решавано у СОкупштини, па да је она изрично дала накнадно одобрење томе поступку владином, ипак се влада не би могла хватати за то, јер би то било не само слично, него истоветно са оном прерогативом краљевом, коју је он имао по члану 06. Петровданског Устава од године 1869. А кад су људи, који данас стоје на крми државној, бацали анатему на употребу те прерогативе краљеве онда, кад је она имала, свога основа у Уставу који је тада важио, шта да се ради сад, кад у данашњем Уставу нема ни тра'а од таког овлашћења за владу“!

На то питање доћи ће одговор онда, кад народ српски буде могао слободно и без вештачки створених препона да манифестује делом, а не само празном речи, своју демо-