Наша књижевност

12

шина. Бетон је можда мало хладан... Живка, донеси-дер две-три асуре, и једно ћебе, шталско ћебе. И донеси још ракије; пст! можеш онај мешанац у великом бокалу.“ Војници се строваљују на под скоро без свести, као покошени. „Тешка служба, друже!“ — тапше партизан господин-Мићу по рамену. „Два дана и две ноћи су ова тројица били у борби. Пођи, друже, у варош, треба да видиш колико их је изгинуло отимајући Београд од Немаца.“ Господин Мића оборио очи, узбуђен је, потресен је, али је и збуњен... Где је оно што је он чекао Зашто није чекао ово што је дошлог „Шумци“ не стигоше, и Руси, ето, једни спавају у његовој кући, а други леже мртви на калдрми његовог Београда... Хвата се за главу господин Мића. „Спреми им, друже, нешто за јело, кад се пробуде. Нешто боље. То су наша браћа. Не жали да им даш што боље. То су они што су остали живи, а мртви и тако ништа не траже.“

Господин Мића стоји на авлији као скамењен. Слобода, Немци су отерани, али после, шта после... Свеједно, шта је ту је, ваљда ће све добро бити, Нема више склоништа, нема бомби, у кући све остало, ја жив и здрав и пушку у руке нисам узео, моји сви добро, е, па живела слобода!“ Улази у купатило, брије се, облачи, пребацује кључеве у друго одело, закључава дуплом бравом собу у којој је каса. „Какви су прљави и поцепани, један је и мало крвав... Живка, ја одох у центар да видим каква је тамо слобода. Ако се пре мене пробуде, дај им по добар комад сланине, и сира, и доста ракије, не, дај по добру чашу вина... Изнурени су... јадни људи... из белог света, и сад... дај им и по комад печеног меса... Хо, ако човек зна шта је све ово, п шта ће све још бити... Живка, ако ме неко потражи, реци да ћу бити код куће за пред вече, док мало распитам тамо у центру како ћемо сад са слободом живети.“

Како је отишао, господин Мића се никада више није вратио. Да ли слобода, да ли неко други није хтео с њим да живи... Сиромах господин Мића. Два тешка оптерећења су била на њему: мала памет и велики милиони.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ