Наша књижевност

ЗРАЕ „ок а ЕУ 1

аи

те те

Записи из рата _ 5

вас.“ „Хвала лепо, куд бих ја са троје мале деце низ оне степенице. Кад засвира, ми на пољану, легнемо подаље једно од другога, заптијемо очи и уши, и то нам је склониште. Мало даље од нас је ров ископан за немачког пуковника. Проста рупа, и дрвена настрешница над главом. Видимо пуковника кад силази. А кад он изађе из рова, сматрамо да можемо и ми кући, и некако нам мило да имамо склониште заједно са тако великим господином. '

У тај уторак затрубише три сирене у исти мах, као да је за последњи суд. Свет просто ваља улицама. Куће остале незакључане, коферићи с парама заборављени. Господин Мандарић заборавио и жену. Бежи сам, сецка и одбацује ногама у галопу, потсећа на слику кад добра куварица муњевито отсеца и одбацује резанце. Господин Матић, који не бежи, стоји на својој капијици и баш се од срца смеје. „Е, то ти је рекорд-кукавица у нашем крају, тај Мандарић!“ Којекако се сви сручише под земљу, трчи само однекуд немачки војник с не ком великом кантом. Касно. Груну, ко зна где, комад долете, удари у канту, а канта отестери војнику оба колачића на коленима, оне лепе округле кости, и, да ли исти комад, улете у пећину и удари у груди младу девојку, чувену шваљу. Паде као мртва. Нико је одмах није ни гледао ни подизао. Седам налета, један за другим, тутњали су над Београдом. Док се људи освестише, освестила се и девојка. Ни. где крви, само је бледа и усплахирена. Војника другови одмах понесоше у болницу, а девојка никако неће. „Кући, само кући ме пренесите. Кући хоћу, кућици мојој, милој кућици мојој. Да је нисам оста: вила, била бих сад жива и здрава“... ,„ Па жива си, Зорице!“ — „Кући, кући“ — шапће девојка. А кад је унесоше, расплака се, крв лину на нос. Расплакаше се и други. „Постељице моја, рају мој! Орманићу мој, лепото моја! Огледало моје, весеље моје девојачко“... Опет мало крви на једну ноздрву. Тише и тише иде тужаљка. „Отворите кујну, да видим шпоретић мој, ватрицу моју, другарицу моју, заједно смо ноћу певале и шиле... Зашто сам, зашто сам ишла... Марко, чуваркућо, ти си остао и све сачувао, а ја сам и тебе оставила, Кад бих још могла живети, никада више из куће не бих изашла. Куд бољег склоништа од моје лепе собице, мојих стварчица, другарида... мој хлепчић, мој кромпирић... кућо... још“... Још само минут два, крв на уста и на обе ноздрве. Смрт.

»Чу ли, госпа Саро, шта се десило“ — „Чух, сирота Зорица. А јесте јој кућа била чиста, светла, мила, као жива... Него да видимо и карте, и ако си донео кафу, господин Мићо, да видимо и талог ка-

фени, спроћу сад нове ситуације. Руси се примичу, не шале се, до-

лазе. Хоћеш ли бежати из Београда, хоћеш ли у шуму, или има неко мање познато склоништерг“ — „Иду, иду“, — замишљено понавља господин Мића. Па одједаред избаци главу у вис: „Иду, али у Београд доћи неће! Од Смедерева на север, марш у Мађарску! Тако им је наређено, и тако је из шуме јављено. Харашо, али подаље од Бео-