Наша књижевност

Слуге 103

Лојска. — Вређао си њега, а он је био сам међу нама!

Комар. — Шоња!

Минка (Лојски). — Јеси ли се братимила са црквењаком 2

Лојзка. — Није ми још понудио; али пре него што петао два пута запева, ти ћеш га молити.

Управитељ. — Шта одуговлачег Мени се чини некако спарно. Да свратимо до поште»

Претседник општине. — Поштар је рекао да ће доћи сам.

Лекар. — Већ се скоро смркава... али врућина је као у подне.

(Из куће долазе на веранду Анка и млад студент; иду весели преко баште до хладњака. У исти мах са цесте дође Јерман; Анка му махне руком).

Комар (Јерману). — Иду да декламују за забаву.

Јерман. — За какву забавуг

Комар. — За прославу вечерашње победе.

(Јерман седне ћутке за сто). (Поштар се појави на баштенским вратима, одмахује обема рукама; сви скоче).

Поштар. — Све! Све! Све!

Сви (крикну). — Штар

Поштар. — Црно!

Сви (седну неми. Кратак одмор; затим говоре сви тишим бојажљивим, неодлучним гласом).

Управитељ. — Ако добро размислимо...

Претседник општине. — Ако тачно расмотримо...

Комар. — Воља народа... тако рећи воља божја...

Лекар. — На крају крајева... ствар је таква...

Минка. — И они су... тако рећи... синови мајке домовине.

Управитељ. — Неумесно би било да судимо... кад је народ судио...

Претседник општине. — Народ је здрав и поштен.

Комар. — Он већ зна где му је правда и истина...

Лекар. — Није нас изабрао и поставио да му указујемо пут... сам је нашао... ~

Претседник општине. — Његово добро... па и воља његова...

Управитељ. — Њега су питали, па је одговорио по савести.

Комар. — Његов сам син, нећу му противуречити...

Лекар. — Лепа реч је напредак...

Комар. — Лепа ствар је слобода...

Гени. — А најбољи су печени пилићи.

Анка (у сенци). — Дигао си снажно заставу слободе, гурнуо у бездан душманина свога... (насмеје се). Рапаво. Рапаво,

Комар махне руком према сенци). — Није потребно.

Анка (из сенке). — Није потребно2