Наша књижевност

дан нов тон: тон песимизма и бола, коме су некипут извор личне патње, а некипут ропство народа под турским игом.

Јосиф Скиро, са Сицилије, ревносан је скупљач народних умотворина, од којих је објавио неколико збирки; писао је и лирске песме. Нажалост, после Мусолинијевог захватања власти, определио се за фашизам, и тако у албанској књижевности престао да зрачи. Умро је 1927 и са њим, може се рећи, завршила је свој живот и књижевност Арбанаса у Италији. :

Чајуп је псеудоним Антонија Чако, једнога од најбољих наших лиричара. Рођен 1866 у јужној Албанији, он је готово цео свој век провео у Египту где је и умро 1930. Елегије посвећене његовој жени сматрају се најлепшим песмама у албанском језику.

Значајни су такође и суптилни песник сонета Андреја Миједа (1866-1939) као и лиричари Прендуши (рођ.1885) и Аздрен (рођ. 1872) који су престали да пишу.

Међу млађима, из т. зв. „генерације од 1924“, истиче се Лазгуш Порадеци, песник интимних стихова и наклоњен мистици под утицајем индиске филозофије, али се у његовој поезији осећа утицај из западних песника Хајнеа и Ленауа, и Румуна Еминескуа, а такође и фолклора. Али Аслани је под утицајем источњачке поезије.

Миђени (скраћеница од имена Милош Ђерђ Никола), умро је 1938, у двадесет и деветој години. Школовао се у Југославији и унео је у нашу књижевност „модернизам“, слободни стих и поклич против повлашћених, а за понижене и увређене. Ипак, његов напредни став није довољно одређен, а језик и слободни стих нису довољно до-

ступни. Упркос свему томе, он је врло цењен као претеча наше нове

поезије и као вођ т. зв. „генерације од 1935“.

Наш најистакнутији револуционарни песник је Ламе Кодра. То је песничко име Сејфуле Малешове, садашњега министра народнога просвећивања, вође напредне омладине и једног од најприснијих сарад: ника Фана Нолија. После доласка на власт Ахмеда Зогуа, он је морао отићи из Албаније, те је довршио своје студије у Москви, где је постао наставник филозофије на универзитету. Његова поезија је пролетерска, поезија албанске народно-ослободилачке борбе. То је позив на отпор и на буну. Због тога су његове песме већ прешле у општу народну својиву. Заједно са њим треба поменути и остале револуционарне песнике; то су: Шевкет Мусара, Цетро Марко, Алекс Чачи и Димитер Шутерићи, сви из горе поменуте „генерације од 1935“ и учесници у народно-ослободилачкој борби.

Сем тога, поменимо и двојицу писаца, претставнике савремених песничких школа са запада; то су: Неџат Хаки, песник идила, и Арши Пипа.

Прозна књижевност почиње у нас са првим писаним споменицима и с преводом „Светога писма“ Ђона Бузуку. Њу негују и горе поме-