Наша књижевност

16

Свега што би у теби по сто пута

више бива:

рађају наше жене, воде, поља.

Из свега ничу огромна, ветровска крила, крилате су наше планине, њиве и кланци, крилати постају наши робовски ланци.

Лежиш у куту ропскоме спутана,

а свугде си, и као да немаш рана свакога часа множе ти се моћи. = Крвава земљо, ти летиш и севаш

као огромна муња у ноћи.

МАЈКАМА

Вапију мртве мајке из гробова:

Ви што сте дочекали дане слободе, рађајте на свет децу, рађајте.

Као рибе у води нека се плоде.

Ви не можете дочекати дане

да кћери своје видите стрељане,

да у гроб легнете крај рођеног сина.

Рађајте на свет децу, рађајте.

Нека се опет благослов проспе

куда је смрт прошла канџом и косом. Наша мучена земља деце росом

нека се као небо звездама оспе.

Нека помиле дољом и косом

бројна као праисконска стада.

Нека је буду пуни градови и кланци. Са високих динарских ливада

нека се јаве као с пролећа јањци.

Вапије мајка с породом заклана: Рађајте на свет децу, рађајте, привите је преко крвавих рана као шипраге преко крчевина. Рађајте. Родите свака по једнога уместо мога

убијеног сина.

Вапију мртве мајке из гробова: О, ви бар кад бисте уместо нас могле

Наша књижевн

ост

| : ц 1 ; ,

маестрал слива