Наша књижевност

22 | Наша књижевност

„Ми смо из Баније. Кад је тата пошао с бригадом у Босну, и ми смо се повукле. Знаш, наши су морали да напусте терен. Добро нам је било све до скора, док смо биле на слободној територији. Али онда је дошло повлачење и оданде, и ево, већ месец дана се повлачимо. Стално се губимо од нашега колектива. Мама се тешко сналази. Јуче су нас четници опколили, и би нас заробили и заклали, али једна чета Крајишника нас је спасла. Видела сам како леже у снегу мртви ти гадни брадати људи... Ох, како би дивно било огрејати се и нешто топло попити!“

Ова последња реченица, тако детиње искрена, отела се на крају приче стармале мудрице, но и она је знала да је то скоро немогуће, јер се ноћу мора марширати, а дању се због авиона не може ложити ватра. Она је знала баш као и најпрекаљенији борац да је све то нужност док не изиђемо потпуно из непријатељског обруча, и она је то више рекла као неку детињу жељу, као што би раније рекла: Како би лепо било да могу да полетим и да хватам пролећне лептире...

Поред нас је пролазила уморна и неуредна колона једне банијске бригаде. Као пренут иза сна, један човек је застао, неодлучно оклевао, а онда несигурним корацима, пуним наде и стрепње, пришао Био је оронуо, давно необријан, а на левом рукаву је имао знак политичког комесара батаљона.

„Милена! Зора! Зар овако да вас нађем!“ узвикнуо је мукло и стајао у недоумици да ли да их радосно загрли или да заплаче.

„Тата!“ — скочила је девојчица, а жена је само дигла главу и пружила обе руке: „Звонко!“

Толико тога има да се каже, а толико мало може да се каже! Стежу се руке, и стежу се усне.

„Тата, ми три дана нисмо ништа јеле. Јуче су нас четници из заседе напали — али су нас наши спасли!“ говорила је девојчица скоро поносно.

Звонко је укочено гледао преда се, махинално гладио девојчицу по прозеблом образу, а онда одједном принео руку глави, забацио је, и хистерично завикао:

„А ми нисмо ни морали на ово да се решимо! Ја сам католик, и можда вам се ништа не би десило код куће!“

Но онда је постао свестан тих речи, још пре но што је ухватио зачуђени поглед детињи. Или му је свест одмах дала на знање да је то варка и да би они свакако страдали, или му је постало јасно да је он партизан, и то одговорни руководилац. Спустио је руке, стресао се, и рекао:

„Не, не, то су глупости. Мора овако бити. Зар смем тражити да горка чаша мимоиђе само насг Морамо сви пити из ње, иначе неће нестати... Али како то, Милена, да ништа нисте јелер Где вам је коњ> Где су вам ствариг С ким идетер“

„Коњ нам је нестао заједно са стварима. После смо заостале од нашег ешелона, па сад никуда не спадамо“, одговорила је девојчица.