Наша књижевност

23

Троје са Прења

Ја сам позвала жену и дете у једну колибу, где смо наложиле ватру, и обећала сам им нешто млека. „Набавићемо на сваки начин. А сад треба још издржати дан-два, док колона не стигне до Борачког Језера. Тамо ће се моћи све средити.“

Звовко ми је стиснуо руке. „Хвала, другарице. Оне су тако беспомоћне, не умеју да се снађу!“ Почео је да се осврће у недоумици, у тешкој неодлучности. Његова јединица је већ давно одмакла, само су њени отпаци остајали на путу, полегавши крај ватри.

„Морам да идем. Не смем да напустим свој батаљон ни на пола сата. Ето, полегали би где стигну, раштркали би се на путу, дуго их не бих окупио.“

Пошли смо до колибе. Он је загрлио жену и девојчицу грчевито, као да је хтео да их понесе. Када је он пошао, ушле смо у колибу. Жена и девојчица су пожудно упијале топлину, свим порама, плућима, устима и очима, а промрзлим прстима мицале као да су то нека туђа бића којима се чуде. Кад су добиле млеко, које смо једва набавили, побожно су га пиле, да осете сваку капи искористе његову топлину Девојчица је, попивши, рекла: „Осећам како се у мене улива нека снага“, и гледала ме бескрајно захвалним очима.

Ја сам пошла са својим полит-оделом у другом правцу, да помогнемо на окупљању рањеника што стижу, а њих две сам поверила једној другарици из велике болничке колоне. Општи правац је био Борачко Језеро, преко Виса.

Снег је сипао, ветар је брисао планином, по ноћи се смрзавао

прекодан отопљени снег. 'По тој клизавици требало је успети се на Вис, а одатле се спустити у нову долину. Уосталом, ти се сећаш. Требало је што пре прећи преко Виса, јер је пут био изложен топовским метцима из Коњица, Гранате су прскале наоколо, а понекад падале и на пут. На пут — кажем. Била је то уствари језива гужва, падање људи, стоке, ствари. На тој голој ледној чуки, као на некој аветињској позорници између тмурних завеса околних шума, мучила се ко. лона као у некој трагичној пантомини, једва се помичући напред. Коњи су се рушили у поноре и стењали, умирући. Људи су на леђима, клизајући се и балансирајући, носили тешку муницију. Другарице су са коња палих од граната скидале санитетске сандуке и носиле их на рукама. А како су се успели и сишли носиоци рањеника, и како рањеници на коњима — то ми је и сада још чудо. У тој страхоти било је нечег величанственог, нечег несаломљиво херојског. Небо је било оловно, погдекад се цепао сиви покров, и прови. риле би звезде, светле, хладне, далеке, над тим сабласним ликовимасенкама што се мичу под топовском ватром сантиметар по сантиметар. На једној окуци, иза брисаног простора, на некој малој тераси у стеновитим природним степеницама, угледала сам два тела крај пута, Да нису носиоци оставили неке рањенике» Или су неки изну-