Наша књижевност

24

рени заостали» Пришла сам и нагнула се. Једно женско и једно детиње тело, приљубљено једно уз друго — нису се мицале. Продрмала сам их. Ништа. При слабој светлости мало раздртог неба загледала сам се у лица. Лица танка, прозирна, модро-бледа, усне стиснуте, а

између очних капака само пукотине стакленисаних очију. Лица ко-

јима је смрт већ дала свој печат потресне безличности — но била су то позната лица: Милена и Зора. —

Стајала сам, не знам да ли мало или дуго, — јер ти тренутци су готово ванвремени, — кад ли осетим да је неко стао иза мене. Из те поворке, која стихијски но организовано, по прописима покрета, пролази крај палих не застајући, издвојио се неко и стао. Док су ме две мртве гледале уском пукотином стакленисаних очију, дошла ми је глупа мисао да то иза мене стоји Звонко. Зашто баш Звонко, откуд баш он туг Полако сам се окренула, и срела укочен поглед из кога се ништа није могло читати. Био је Звонко, Гледао је безизразно, а тим умртвљеним погледом дотакао је и мене. Усне су му се развукле у гримасу налик на осмех, и рекао је: „Трећи пут се нећемо срести у четворо.“

Нисам знала шта-да му кажем. Рекла сам само: „Постараћу се да буду сахрањене што боље. Неће остати ту на путу.“ Климнуо је, полако се окренуо. Његова јединица се одмицала, „Морам да будем с њима, не смем их остављати“, мумлао је и пошао тешким, несигурним кораком, спотичући се и клизајући се,

Продирало је сиво праскозорје. Сенке су се помало претварале у тела, али сва лица су остала сабласна. У тој сумрачној светлости гледала сам како одмиче Звонко. На леђима је имао ранац, а на ранду, споља, прописно причвршћену порцију, у коју већ давно није ништа примао. Одмицао се полако, но та празна, чиста порција најдуже ми је остала пред очима, и баш та чиста, уредно причвршћена празна порција ми се чинила најпотреснији детаљ на тој погруженој фигури што посрће с последњим напором воље, да стигне и држи ка окупу своју јединицу — јер то је политички комесар једног банијског батаљона. ИМ мислила сам: Да ли је сломљенр“

„„Зага је принела надланицу очима, а онда махнула, као да скида нешто с њих. Она то није могла скинути, али лице јој се разведравало, а усне се развукле у осмех. Из далека је чула глас свога друга, који се бучно здравио редом са свима на које је прво наилазио, а до ње ће доћи тек на крају, као да тобоже није ни знао да је она ту, дошла нарочито да га види. Но из његова гласа она је разабирала гласну нестрпљивост да је што пре види. а

Њено мршаво лице, опаљено сунцем и ветром, руменило се под кожом. Види се да се опоравља од прошлих напора, а у очекивању друга просто цвета као биљка на пролећном сунцу. По црној коси

попало је неколико цветова с трешње, које је ветар донео, као крупне пахуље снега које се не топе.

| | 1