Наша књижевност

БОЈОМ АРА

Тогпо а допапдаге. Регсће Раба со! 1препсе [а ГапсшПегха2» Стассото Георага;, 2 ђа!аопе.

Мој мејтефе, мој велики страху! Доста ти сам страха поднијела, Док сам ситну књигу написала.

Народна ијесма

Са осећањем сличним страху почињем да пишем кратку историју једног дугог и великог страха. Овај страх нема везе са тако многобројним и различним бојазнима и плашњама које испуњавају људе у њиховој борби за опстанак и утакмици за имање, бољи живот, положај, славу и првенство, за стицање и очување и увећање стеченог. Реч је о другом страху, о оном тешко објашњивом страху 'невиних људских бића пред појавама овога света. Реч је о детињском страху, који већ према томе какав је први додир тога детета са друштвом и његовим законима: или ишчезава доцније са годинама, са умним развитком и правилним васпитањем или, напротив, остаје у детету, расте са њим заједно, испуњава, ломи и сатире му душу, трује живот као скривена бољка и тешко оптерећење. Реч је о оним ситним, невидљивим а судбоносним догађајима који често ломе душе тих малих људи које ми зовемо децом, а преко којих су старији, заузети својим бригама, тако олако прелазили или их уопште нису примећивали.

Овај дечак који се са летњег распуста у септембру месецу враћа у босанско окружно место, треба да уђе у трећи разред гимназије, једне од оних наших гимназија старог и хладног аустријског типа. Као и већина његових вршњака и он се враћа тешка срца, после дугих летњих дана слободе, игре и нерада, које деца тако воле. Мршав је и преплануо, а коса му сасушена и избледела од сунца. Одело му се чини тешко, а ципеле га жуље као туђе. Своју ђачку собу дели са једним другом, а станује код једне удовице, тврде и брижне жене, која и сама има два сина у гимназији. Улице и зграде му изгледају шире и више, људи свечани и дућани богати. Али утолико више осећа да је он сам некако мален и збуњен и неугледан. Оно мало бакрена новца што му звецка у џепу тако је незнатно према свему ономе што нуде дућани и улице да га осећа више као немаштину него као неко имање. То што он има тако је мало према ономе што му се нуди и тако незнатно према ономе што он жели да му не причињава за-