Наша књижевност

30 Е 3 7 6 > Наша књижевност

4

довољство ни оно што може да купи, јер већ унапред осећа болну границу својих могућности.

Пред гимназијском зградом продавачи воћа, сладоледа и шећерлема; око свакога од њих жив круг дечака који пазарују, једу, часте се међусобно, деле или препиру. Дечак живо жели да им приђе и да се помеша са њима, али је тих група много и он само иде од једне до друге и застајкује код сваке као неодлучан посматрач.

У пространом ходнику гимназијске зграде хладно и пусто. На великој црној табли која је једини украс те невеселе просторије, исписана читко имена ђака који имају писмо код служитеља. Дечак посматра, као увек, ту таблу и имена редом, а сазнање да за њега нема и не може да буде ништа, јер му нико не пише, осећа као нарочит и већ добро познат бол. Одједном му се од једног сличног презимена учини да је његово. Види јасно своје пуно име. Види одмах, у мислима писмо, право писмо, затворено, са маркама, поштанским жиговима и свим траговима даљине и путовања, са ни сам не зна каквим све порукама, важним, лепим и занимљивим. Шта све не може да садржи једно писмог Само ко има среће да га добије. Тада заиграју слова на табли, помере се и разместе онака како стварно јесу и стоје, и његовог имена нема нигде. Ни писма нема ни поруке из даљине, Као што, на жалост, нема ничега лепог ни необичног ни узбудљивог, него само једноличан живот, без чуда и изненађења, саткан од простих и оскудних догађаја, неодређених и нејасних 3 мучних и сувопарних дужности и обавеза.

На једној мањој табли пише где и кад се издају бесплатне школске књиге сиромашним ђацима. То је непријатни тренутак који он познаје од лане и преклане.

Ђаци који могу да поднесу уверење да немају родитеља или да им родитељи нису имућни, добивају бесплатно од државе све школске књиге које су им потребне за тај разред. То су наравно употребљиване књиге, које су прошле кроз толике руке исто тако сиромашних ђака. Оне су често излепљене, искрпљене, изушиване. На свакој страници има исподвлачених места, прибележака са стране, ситних цртежа или оних бесмислених геометријских ликова које дечаци цртају у својој досади и расејаности. Има трагова јела или пића, има нарочито оне сиве прљавштине коју хартија прима дугом употребом. Дечаку се гаде те књиге и све те мрље и трагови туђег рада и живота, нечисти, недостојни, испуњавају га одвратношћу, а у исто време привлаче његову пажњу и изгледају му исто толико важни колико и оно што је штампано. А на насловним листовима сваке књиге коче се потписи тих ђака који су пре њега по овим истим књигама свршили овај разред и већ одавно измакли пред њим у неке даље и ваљда лепше, занимљивије и светлије пределе. Њихове су примедбе смешне, неумесне и вређају дечака. „Ова је књига припадала Ивану Станковићу, ученику Ш 6 разреда“. „Рис Нђег езр теш5, (2555 пића езе Рец5, аш поп ушеЕ сгедеге, Тас рогез! Тевеге: Ј. Зиђаз с.“