Наша књижевност

| | | |

и оићениа ~

“ ЗАПИСИ ИЗ РАТА

ЉУДИ, ЖИВОТИЊЕ И СКЛОНИШТА

Неки делови Београда подижу се над мајданима, каменоломима, лагумима. Немци су пронашли један пространи лагум и претворили га у војно слагалиште за крупну гвожђарију и дрвенарију. У предњем делу тога лагума била је некада и механа, па се овде онде задржала у камен ударена седишта, и чак и притврђене храстове клупе. Најближи Београђани преседели су ту неколико авионских надлетања, и прочуле се ванредне околности под којима се ту склања. „једва што и чујеш, а нема говора да се љуљаш и тресеш, да те засипа малтер и цигла, и да те бомба може разнети. Метери камена над главом!“ Таман се вест како ваља распрострла, појавила се над улазом табла: Војно склониште, грађанима забрањен улаз. Завришти ли сирена, вермахт као да ниче из свих стихија, сабију се у гомиле пред отвором, сипају се унутра некако глатке, као кроз левак, добацујући унезвереним грађанима који беже из малих у велике куће разне шаљивости. Кад Немци уђу, на улаз стане стража. Молбе грађана, на српском и на немачком језику, одбијају се оштрим немачким начином, ако треба истурује се пушка. Једног Србина младића, који је покушао да се убаци, изударали су кундацима и шакама; једног Србина пса су убили у мајдану и онда га избацили напоље.

У нашем подруму, то јест у туђем подруму у који се склањало једно петнаестак породица и десетак паса, сазнали смо и искусили понешто о природи животиња. Мачке нико није доносио у склониште. Оне нису трчале за својим растрчаним газдама. Напротив, са мудрачким погледима, са отменим спорим својим ходом испраћале су их до капија, чекале да се капије споља закључају, и онда опет мир: но одлазиле да причучну негде у довратак или под баштенске клупе. Минуш, краљ мачора код нас, дошетао је једаред у наш подрум, прегледао нас са маском ироничног осмеха, и опет мирно отишао. Пси сасвим друкчије. Мувају се по подруму, гурају нас. Кад још нико

· није разабрао ону уједначену мумлаву добрих англосаксонских мо-

тора, пси већ увелико дрхћу, и са чудном фонетиком кратко испуштаних гласова „говоре“. Собни керић госпођице Паве завлачи главу у њен рукав. Госпођичина птица, у кавезу, високо накостреши перје, и, без главе, ћути као мртва. Папагај господин-Костин формално јеца, и ако му дате залогај, баци га. Мајмун из друге улице, чули смо, умро