Наша књижевност

је три дана после јаког бомбардовања станице и Сењака. Краве су потпуно индиферентне, кажу који их имају. Мирна витлејемска животиња игнорује дивљачко у човеку, и не боји се смрти. Козе замишљено пригну главе, ослушкују, али не одговарају ништа на неразумљив тутањ.

А у онај лагум, војничко склониште, стали су помало улазити и Срби. Који» Изузетци, свакако, али по једној општој црти од исте категорије. Богат свет, који је имао пропуснице од немачких или од српских власти. Кад изађу, причају непривилегованима како је за њих проблем бомбардовања решен. „Молимо Бога само да се у време сирена не нађемо далеко од склоништа. А тамо, дивота. Напољу рат, унутра рај. Понесемо, наравно, и мало рајских капљица.“ Један члан наше подрумске заједнице нашао се једаред, у крајњој нужди, пред оним лагумом, и покушао да улети, тим пре што се већ и стражар био повукао унутра испред непосредне опасности. Али се на уљеза осуше повици на немачком и на српском језику: Забрањено! Наш је друг, међу Србима, познао карактеристичан, женски висок глас господин-Миће, нашег богатог суседа, са кућом и станом, али не и са склоништем. Тај господин Мића био је човек још релативно младих година, и по лику не ружан мушкарац. Али је давно престао да ради, силна сељачка снага се убајатила у њему, и то се показивало на разне начине. Сабио се господин Мића у ширину, скрутили му се зглобови и ружно је ходао, шаке му се неописано нагојиле и лучиле прописни сељачки зној, најзад, мали мозак по себи, није порастао баш ништа. Нашем другу је жао било што га је иначе доброћудни господин Мића терао. „Али, причао нам је, протеста није било; провео сам налет у довратку најближе куће са једним чудно милим шегртом.“

И наш блок кућа је стајао над мајданом, и није да се тога људи нису сећали. Али што се знало, то су биле неколике плитке пећинице, и те пуне ђубрета. А за друго, ко има бормашину, експлозив, радну снагу, новац» Господин Мића би ваљда и имао, али он је дању у центру, а ноћу безбрижан. „Неће нас савезници ноћу. Јављено је то из шуме, а тамо се зна. Тамо се потписује шта ће Енглеска и Америка у Србији радити.“ М тако смо наставили да идемо у подрум, и чинили то по једном већ утврђеном формулару. Зна се који долазе први, и заузимају углове. Шарени плед Руса доктора стално стоји у углу. Зна се да власници куће иду на друго место у склониште. Зна се ко шири мирис ракије, због нерава. Зна се ко истрчава напоље, „тестери живце“ онима другима, јер прави промају, а промаја вуче бомбу. Зна се да је госпођа Јелена бескрајно досадна, јер увек стоји, као проштац, и неће да седне нипошто. Зна се кад ће госпођица Пава почети да трпа у уста комаде погаче, „да запуши стомак, да не би од страха почела повраћати“. Тетка Цаца гросисткиња крсти се, и крсти подрум на четири стране. Господин Коста напусти папагаја, и, „човек, клот легне“. Анка црноберзијанка, која псује Бога док од сељака пре-

1 | |

сој